Zašto su nam senke sada najduže

Mnogi već danima osećaju dolazak zimske kratkodnevice, odnosno solisticija, jer svakog dana dobijamo sve manje i manje sunčeve svetlosti, postajemo umorniji, i nismo naročito voljni za nove poduhvate. Potreba za odmorom je sve veća.

Znamo da je Zemljin nagib razlog za pojavu godišnjih doba. Naša planeta se okreće oko Sunca nagnuta u proseku za 23.5 stepeni, pa severna i južna hemisfera ne primaju jednake količine sunčeve svetlosti što uzrokuje i kratkodnevice, dugodnevice i ravnodnevice, samim tim i godišnja doba.

Hladniji period na svakoj hemisferi se događa u polovini godine kad je Zemlja udaljenija od Sunca i to je zimska kratkodnevica (decembar na severnoj, a jun na južnoj) kad označava da je polovina sveta udaljena od Sunca pod ekstremnim uglom. Nedostatak sunčevih zraka čini zimski solsticij najmračnijim danom u godini, ali ne i najhladnijim.

Sunčev luk preko neba je u stalnom padu i postaje kraći od juna. U zimskom solsticiju na severnoj hemisferi, dostiže najniži mogući luk, toliko nisko da u nekoliko dana oko solsticija se čini da izlazi i zalazi na istom mestu. Ovaj fenomeno je i proizveo latinsku frazu iz koje je reč solsticij potekla (solstitium), a koja znači Sunce miruje.

Ovako nizak ugao pod kojim sunčevi zraci padaju na zemlju znači i da će nam senke biti najduže.

Koliko traje najkraći dan

U zavisnosti od toga gde se nalazite, zavisi i trajanje zimske kratkodnevice.

Kad biste merili prema Griničkoj opservatoriji iz Londona, videli biste da najkraći dan traje sedam sati, 49 minuta i 43 sekunde – što je više nego upola manje od dnevnog svetla koje dobijamo tokom letnje dugodnevnice.

Ali kao se približavamo Severnom polu, dan je sve kraći, tako na Islandu dan između izlaska i zalaska sunca traje svega dva sata i 14 minuta.

Međutim, onima koji žive u blizini Ekvatora, razlika će biti skoro neprimetna.

Drevni rituali posvećeni solisticiju

U drevnom svetu, ljudi su izgradili brojne spomenike kako bi proslavili solsticij.

Jedan primer je Njugrejndž, veliki spomenik iz kamenog doba izgrađen u irskom selu oko 3.200. godine p.n.e. ili oko hiljadu godina pre Stounhendža. Smatra se da je imao neki oblik religijskog značaja budući da je bio usklađen s kretanjem Sunca.

Narod Parakasa iz Perua, koji je živeo između 800. i 100. godine p.n.e. ispresecao je pustinju linijama u zemlji i kamenu koji se zovu geoglifi što povezuje humke sa mestom gde Sunce u zimskom solsticiju zalazi na horizontu. Poznate Naska linije izazivaju strahopoštovanje i inspirisane su majmunima, gušterima i drugim figurama koje su ugravirane u zemlji između 1. i 700. godine nove ere, a takođe su povezana sa zimskim solsticijem.

Karnak u drevnom Egiptu je izgrađen i usklađen sa zimskim solsticijem u Luksoru pre više od 4.000 godina. Slične trase mogu da se vide i u Angkor Vatu u Kambodži i Maču Pikču u Peruu.

U Starom Rimu, festival Saturnalije počinjao je 17. decembra i trajao sedam dana. Kao što samo ime kaže, trebalo je da oda počast Saturnu, ocu bogova koji je podario ime i šestoj planeti našeg sunčevog sistema.

Čarobna noć

Za narode Istočne Azije, pogotovo za Kineze, Korejce i Japance, festival Dongži koji počinje na zimsku kratkodnevicu, jedno od najvažnijih doba u godini.

Dongži znači „ekstremna zima“ i vreme je kad se slavi povratak dužih dana i, na kraju, povećanje pozitivne energije. Poreklo festivala korene vuče od jina i janga – filozofije ravnoteže i harmonije u kosmosu.

Prema drevnoj legendi sve želje i misli u noći zimskog solisticija biće ispunjene. Takođe, postoji verovanje da ovaj dan treba iskoristiti za planiranje novih poduhvata koje nameravate da sprovedete naredne godine.