Kakvo dejstvo imaju vakcine na ljudski organizam

Prema teoriji, virusi koji prodru u organizam, u ćelijama su sposobni da se razmnožavaju. Takođe, oni ponekad, ali ne uvek, izazovu simptome bolesti. Imunski sistem čoveka može da prepozna virus i napadnute ćelije, i da ih odbrambenom reakcijom odstrani. To imunskom sistemu uspeva kod najvećeg broja virusa, ali ne kod svih - izuzetak je, recimo, HIV.

Šta je obična vakcina?

Uobičajena vakcina podrazumeva unošenje oslabljenih ili umrtvljenih izazivača bolesti, ili njihovih delova, u organizam. Prema važećoj medicinskoj školi, imunosistem reaguje na strana tela antitelima i memoriše taj odgovor u „memorijske ćelije". Tako organizam u sledećem susretu sa virusom reaguje bolje i efektivnije, pa se virusna infekcija sprečava ili u najmanju ruku bivaju sprečeni teži oblici bolesti. Što bi značilo da telo postaje imuno. U kojoj meri i koliko to traje - to zavisi od mnogo faktora.

Šta su vakcine zasnovane na DNK i RNK?

Ovakve vakcine sadrže genetičke informacije izazivača bolesti. Ćelije organizma u koje se unese vakcina prevode te informacije u proteine. Bezazleni delovi virusa takođe izazivaju odbrambeni odgovor imunosistema. Tako organizam i posle ove vakcine može brže da reaguje na pravi virus.

Vakcina na bazi RNK - ribonukleinske kiseline - se unosi u organizam u obliku takozvane „informacione RNK", koja sadrži neku vrstu uputstva za izgradnju antigena, proteina koji provociraju odgovor imunosistema.

Vakcine na bazi DNK - dezoksiribonukleinske kiseline - funkcionišu slično, ali molekuli DNK moraju najpre da prodru u jezgro ćelije da bi ih "informaciona RNK" prepoznala i potom tu poruku iznela iz ćelijskog jezgra.

Prednosti ovih vakcina su mogućnost proizvodnje veće količine u kratkom vremenu i uz manje mere bezbednosti - za proizvodnju nije potreban uzročnik ili njegovi delovi. I vakcinisanje je jednostavnije takozvanim „vakcinacionim pištoljima".

Rizici koje donose ovakve vakcine

Vakcine zasnovane na DNK i RNK sa sobom nose teoretski mogućnost da unošenjem stranog genetičkog materijala u ćeliju on prodre u genom, same ćelije. Moguće posledice su pojačano formiranje tumora ili pojava autoimune bolesti, ali obimna ispitivanja na životinjama do danas nisu potvrdila ovu mogućnost.

Nasuprot tome, vakcina zasnovana na RNK ne prodire u ćelijsko jezgro, pa ne postoji ni teorijska opasnost da bude integrisana u genom ćelije domaćina. Teoretski je ipak moguće da virusi koji su prisutni u ćeliji „prepišu" RNK u DNK i tako ipak dospeju u genetsku strukturu domaćina. Do sada takav proces nije zabeležen.

Svi ovi teoretski rizici, koji navodno nisu zabeleženi u praksi, odnose se na manji broj ćelija u organizmu, a ne na genom čoveka koji je vakcinisan. Tvrdnja da ovakve vakcine utiču na čovekov genom je netačna.

Ovakve vakcine su relativno nestabilne i moraju se stabilizovati, osim toga, potrebni su im transportne materije, na primer nanočestice. Neželjena dejstva nisu dovoljno ispitana, ali pre izdavanja dozvole za proizvodnju i ovi aspekti moraju da se pokriju u velikim kliničkim studijama.

Kakva su iskustva?

Do sada ni jedna vakcina, bazirana na DNK i RNK, nije dobila dozvolu za primenu na ljudima. Više njih se nalazi na kliničkom ispitivanju - vakcina se daje dobrovoljcima. Za vakcinisanje životinja nekoliko ovakvih vakcina je već dobilo dozvolu.

U Evropskoj uniji je moguće da se dozvola dobije za celi prostor Unije, ako se traži dozvola za primenu vakcine od Evropske agencije za lekove (EMA). Dve države članice preuzimaju u ime svih ocenu vakcine. U Nemačkoj je nadležan Institut Paul Erlih pri Saveznom institutu za vakcine i biomedicinske lekove.

Trenutno se radi i na drugim vrstama vakcine - belančevine uzročnika se takođe upotrebljavaju kao antigen. Postoje i takozvane vektor-vakcine upotrebljavaju bezazlene viruse da bi izazvale odgovor imunosistema.