Solarna sonda „Parker” - istraživanje tajni Sunca

Naime, pred solarnu sondu „Parker" postavljen je nezahvalan zadatak da se tokom sedmogodišnje misije približi na 6,1 milion kilometara od Sunca, što je sedam puta bliže nego što joj je se približila bilo koja druga letelica; zatim, da se kreće brzinom i do 690 000 km/č, a da pritom spoljašnji oklop svemirskog broda izdrži temperaturu od preko 1 300 stepeni Celzijusa.

Letelica je morala i da odoli zračenjima Sunčeve korone i solarnog vetra, o kojima se još uvek veoma malo zna. Pored svega toga, podaci koje prikuplja moraju se neometano snimati i slati na Zemlju u Laboratoriju za savremenu fiziku Univerziteta „Džon Hopkins" u Baltimoru. Letelica je jedinstvena i po tome što je prva koja je ime dobila po živom naučniku, dr Eugenu Parkeru. Projekat je najavljen 2009. godine, a koštao je 1,5 milijardi dolara.

„Parker" sonda ima šestostruki, 12 centimetara široki toplotni štit napravljen od legure ugljenika sa specijalnim primesama, što letelici zajedno sa instrumentima, daje težinu od 685 kilograma. Površinski sloj je bele boje, kako bi upijanje sunčevih zraka bilo smanjeno na minimun. Letelica primarnu snagu napajanja dobija iz solarnih panela, uvučenih unutar oklopa.

Planirano je da tokom misije sonda izvrši 24 uzastopna približavanja Suncu. „Parker" sonda se 7. juna približila peti put: prošla je na 19 miliona kilometara od Sunca, krećući se brzinom od 393 000 km/h, pri spoljašnoj temperaturi od 592,2 stepena Celzijusa.  Ovo je čini veštačkim objektom koji se, do sada, najviše približio Suncu. Podaci koje je snimila biće dostupni javnosti u novembru 2020. godine. Posle preleta u najbližoj orbiti Sunca do sada, sonda će nadletati Veneru, što će svemirskom brodu omogućiti da se oslobodi svoje orbitalne energije i nastavi približavanje na još nižoj orbiti.

Analizirajući dosadašnje rezultate, možemo bolje da razumemo kako se formiraju i ponašaju solarni vetrovi u odnosu na različite udaljenosti i u zavisnosti od mesta gde nastaju, što značajno utiče na vremenske prilike na Zemlji, pa će i meteorolozi imati pune ruke posla u čitanju izveštaja koje sonda šalje, a koje će im NASA ustupiti. Uočeno je da je njihova rotacija mnogo veća i izraženija nego što se do sada verovalo, a to je nešto što nismo mogli primetiti ranije, s obzirom na to da solarni vetrovi do Zemlje stižu gotovo pravolinijski. Takođe, sada znamo da čestica prašine, koje je „Parker" sonda nedavno snimila, nema blizu Sunca jer se preoblikuju u gas. Ova sonda vrši istraživanja i merenja elektromagnetnog polja i propustljivosti radio-talasa kroz Sunčevu koronu. NASA očekuje da pronađe zonu bez čestica prašine na tri do pet miliona kilometara od Sunca. Očekuje se da će sonda septembra 2025. dostići do sada nezamislivu blizinu preleta ˗ šest miliona kilometara od Sunca.

Pored svega, još uvek nismo dobili odgovore na najznačajnija pitanja koja su postavljena pred misiju, a kojima se naučnici bave već šezdeset godina: zašto je korona, suprotno onome što bi se očekivalo po zakonima fizike, toplija od same Sunčeve površine, zatim kako se energija i toplota kreću koronom i šta to ubrzava solarni vetar i solarne energetske čestice?

Na ova i mnoga druga pitanja očekujemo odgovore u narednih pet godina, a posebno u sveobuhvatnom izveštaju misije, koji će, verovatno biti objavljen tokom 2026. godine.