Родитељи, помажите деци, али не радите уместо њих

Уколико родитељи раде задатке уместо деце, она ће развити особину коју психолози називају „научена беспомоћност“. А то сигурно није наша намера када желимо да помогнемо деци. И заиста, често нисмо ни свесни да претерујемо.

Када једном уђете у улогу родитеља који превише штити дете, видећете да вам је тешко да престанете. Имаћете осећај да сте им неопходни, а деца ће почети да се искључиво ослањају на вашу помоћ и очекују од вас да увек радите уместо њих.

Ови примери вам вероватно звуче познато:

• Ваш предшколац уме да веже пертле, али ви ипак то урадите уместо њега зато што ћете брже то да обавите;

• Трчите у школу да свом расејаном/ој тринаестогодишњаку који је поново заборавио домаћи (патике, блок, бојице....) однесете свеску (блок, патике, бојице...);

• Ваш тинејџер/ка разбацује прљаву одећу по целој кући. Уместо да га, ако треба по стоти пут, опоменете и подсетите да то не чини, ви сами покупите. Лакше вам је;

• Ваша ћерка/син има проблема да заврши школски задатак за сутра. Не може да се концентрише и жали се да је тежак и досадан. Кад оде на спавање, ви останете до дубоко у ноћ да завршите. Наравно, не желите да добије лошу оцену.

Зашто ово радимо? Обично да бисмо се ослободили страха од дететовог неуспеха, па покушавамо да на све начине то предупредимо. Али на тако, иако нам то није била намера, умањујемо њихов напредак. Ово није ефикасна родитељска стратегија и не мора да буде овако.

Радим ли превише уместо детета?

Радите превише умести свог детета увек када га обасипате бујицом савета, мислите да искључиво ви знате шта је најбоље за њега, имате низак праг осетљивости на његове тегобе и не дозвољавате му да се само бори у решавању својих проблема.

Вероватно се осећате несигурно и зато се више фокусирате на туђе циљеве уместо своје. Људи вас вероватно доживљавају као поуздану и веома одговорну особу. А ни ви тога нисте свесни све док не почнете толико да изгарате да више немате снаге.

Морате схватити да уколико превише радите уместо детета упадате у зачарани круг. Што више чините за своје дете, то му више одмажете. А што се дете мање труди да самостално савлада тешкоће, то ће се осећате све беспомоћније. А што се буде осећало беспомоћније и несигурније, као одговор на то ви ћете радити још више уместо њега. И тако у круг.

Постаните свесни да радите сувише уместо детета

Постаните свесни да радите превише уместо детета, нарочито када сте много забринути. Престаните да се убеђујете да то чините за његово добро. Покушајте да промените деструктивни образац и престанете са спасавањем, поправљањем, посредовањем или придикама. Уколико више бринете о његовим обавезама него оно само, онда вероватно већ превише радите уместо њега.

Други знаци да је ваше дете већ развило „научену беспомоћност“ су и то што постају превише захтевни, намерно се пренемажу и сматрају да сте дужни да му помогнете.

Препознајте образац, а затим обратите пажњу на свој допринос проблему. Потрудите се свесно да преузмете одговорност само за оно што вам стварно припада.

Зато следећи пут када вам ћерка дође и каже да има неки проблем, покушајте да промените досадашњи образац понашања и не преузмете ствар у своје руке и саопштите јој шта да ради. Уместо тига покушајте рецимо да кажете: „Не знам. Морам да размислим. Шта ти мислиш да би требало да урадиш?“.

Ни психолог вам никада неће дати директан савет, већ ће вас наводити да сами докучите шта вам је чинити. Он ће вам указати на грешке у размишљању и омогућити вам да сагледате проблем из друге перспективе. Покушајте да примените исти принцип и у односима са дететом.

Родитељима је тешко да прихвате чињеницу да то што чине није у најбољем интересу детета. Ви у ствари умирујете своје страхове тако што непрекидно лебдите над њим, што мислите да зна мање него што заиста зна и што вас његов успех одређује. Почињете да верујете да без ваших напора, оно никад не би успело, и тако потцењујете њиховe способности.

Како да се држите подаље

Како да се уверите да ваше дете способно или да уме да обави одређени задатак. Једном када видите да уме нешто да уради, као на пример, да веже пертле, то више није ваш проблем. Кад једном нешто научи, то постаје његова брига.

То не значи да му више нисте потребни. Али довољно је да питате: „Могу ли некако да ти помогнем?“. Но, генерално, тај задатак сада припада детету, и ви више не треба да радите уместо њега ако оно уме само да уради. Родитељи непрестано страхују да дете неће стећи самопоуздање, али настојећи да му помогну радећи ствари уместо њега, у ствари подривају развој њихових способности сналажења и самопоуздања.

Деца развијају вештине суочавајући се са проблемима – на пример када имају гомилу домаћег задатка, а не стижу да ураде јер имају тренинг. Или не стижу да заврше све обавезе јер су играли видео игре. Или када направи неки прекршај у школи морају сами да сносе последице...

Када је дете у невољи јер има превише домаћих задатака, посао родитеља није да ради домаћи уместо њега, већ да му помогне да се организује тако да може самостално да обавља посао. Исто тако, ако дете крши правила у школи, посао родитеља није да избави дете из невоље, већ да га суочи са последицама.

Чињеница је да се данас пуно више тражи од деце. Принуђени су да се такмиче не само са својим вршњацима већ и са светом који се непрестано мења. То је проблем са којим су суочена сва деца, што родитеље тера да заштите своје потомке од животног притиска 21. века тако што ће обављати послове уместо њих.

Зашто да смањујете очекивања?

Али родитељи који упорно обављају послове уместо своје деце, приметиће да временом све мање и мање очекују од свог детета. Кад дете не испуњава своје обавез у кући или у школи, родитељи умајњују очекивања, а онда хвале дете кад постигне неки успех, иако није уложило никакав напор. На крају, таква деца науче да се похвала и одобравање може стећи и ако се не заслуже.

Што више родитељ смањује очекивања и штити своје дете од стреса, то више дете добија имплицитну поруку да родитељ нема поверења у њих. Ако се непрестано борите са школом око тога колико домаћих задатака добија ваше дете, оно почиње да схвата да његови родитељи мисле да они нису способни то да ураде.

Логика родитеља је: „Ако му то олакшамо, он ће постићи бољи успех“. Али дете мисли: „Мој мама и тата мисле да сам неспособан. Мисле да не могу што и друга деца“. На крају, дете почиње да верује да они заиста нису толико добри као друга деца. А почетни циљ родитеља је био да заштити дететово самопоштовање?

Наравно, једном када деца почну да имају лош учинак, када науче да буду беспомоћна и када поверују да нису толико добра као друга деца, наставиће тај образац током адолесценције и до одраслог доба. Као резултат, родитељ је приморан да га све више штити и брани како време пролази. Резултат је увек исти – труд и енергију детета замењујете својим. То је исцрпљујуће. И на крају се осећате као неуспешан родитељ, јер, наравно, не можете заштитити дете од свега.