Три филма о Косову и Метохији на Фесту

О дебитантском филму Горана Николића Хероји зна се веома мало. Реч је о дипломском раду младог редитеља са Факултета драмских уметности, делом инспирисаном једним успешним насловом са Феста Буђење Валхале Николаса Виндинга Рефна.

Синопсис на сајту Феста каже: „Након Косовског боја, 1389. године, ратник се враћа кући, представљајући све 'мале хероје', неопеване у песмама. Среће малтене дивљег дечака, самог у суровом свету“.

И када то упоредимо са описом Рефновог филма који гласи – „Неми ратник натприродне снаге уз помоћ дечака Ареа убија свог тамничара и заједно беже одлазећи на пут у срце таме“ – можемо рећи да се тражење инспирације у Рефновом опусу наставља међу српским дебитантима.

Прошлогодишњи Фест обележио је Лихвар Немање Ћеранића инспирисан Пушером. Видећемо како ће Николић проћи и шта ће нам донети његов филм.

Дански фактор умешао се и у филм Мрак Душана Милића. Главну улогу у овом филму тумачи Даница Ћурчић, веома успешна данска глумица нашег порекла, са богатом филмском и телевизијском каријером, а музику је писао Кристијан Еиднес Андерсен који је само на Фесту имао тако звучне премијере као што је Антихрист Ларса фон Трира, или ко више воли Винтерберга, рецимо, Субмарино.

Душан Милић је први српски редитељ од самопроглашене независности Косова који се бавио овом темом у филму који поред реалистичке има и жанровску димензију.

Балканска међа је додуше била акциони филм, али пре свега руска пропаганда, направљена како би се понашање Русије пре НАТО агресије, за време и после ње некако замаскирало једном фикцијом у којој се фантазира њена очекивана интервенција до које у стварности није дошло.

Мрак Душана Милића се умногоме надовезује на Енклаву Горана Радовановића која се бавила неизлечивим етничким тензијама и неодрживом позицијом Срба у изолованим срединама. Он у овом филму тој изолованости и неспоразуму даје жанровску форму, и по самом заплету евоцира Тихо место Џона Красинског, мада на крају нема пуно његових елемената у себи јер се више бави тескобом и стравом, него саспенсом у класичном смислу.

Ипак, нема никакве сумње да Душан Милић жанрификује тескобу живота српског народа у изолованим енклавама и у естетизованом кључу приказује њихову егзистенцију у којој се комшије селе један по један, унутар породица и домова влада неподношљива напетост односно неразумевање око основног питања – зашто остати на месту са тако суровом природом надјачан већинским и непријатељски настројеним народом.

У Мраку се тај притисак спољног света, а по свој прилици комшија Албанаца, иако филм то никада експлицитно не показује, исказује кроз ноћне нападе на кућу током којих им се краде стока, руши ограда итд., све до крајње ескалације. Стога, Милићев филм никада не прераста у јефтину пропаганду о страдању једних и зверству других, али свакако залази у егзистенцијалну страву постојања на том простору оних који не припадају албанској већини.

Поменута Енклава Горана Радовановића била је увод у његову садашњу косовску фазу, и он са њом наставља у документарном филму Чекајући Хандкеа.

Наслов Радовановићевог филма је бекетовски, али сама прича је пуна живота и афирмише његов смисао. Филм приказује Србе у Великој Хочи који спремају дочек свом великом добротвору, чувеном писцу и нобеловцу Петеру Хандкеу. Док се ова мала средина, у којој живот упркос притисцима није стао, спрема за славље, апсурд креће да се развија јер приштинске власти проглашавају да је Хандке персона нон грата. Отуд, бекетовски наслов.

Радовановић је снимио причу која ће свакоме са нашег поднебља сасвим сигурно значити много јер имају прилику да виде једну малу заједницу која не престаје да живи што може испуњеније у потпуно неприхватљивим околностима.

Овај косовски триптих приказује косовски миље посебне политичке и историјске у три различита времена, на три различита начина, и из визуре три различите генерације редитеља, па можемо рећи да овогодишњи Фест нуди убедљив пресек виђења ове српске покрајине у савременој српској кинематографији.