Балкан инсајт: „Дара из Јасеновца“ није антихрватска пропаганда

*Рори Јеоманс је историчар и аутор књиге Visions of Annihilation: the Ustasha Regime and the Cultural Politics of Fascism, 1941-1945. Мишљења изражена у овом коментару су мишљења аутора. Текст са портала Балкан инсајт преносимо у целости:

Само је неколико скоријих филмова о Холокаусту изазвало оволико критике и чврстих мишљења који немају много везе са самим филмом.

Чак и пре приказивања Даре из Јасеновца, Предрага Антонијевића, у Србији, овај филм се нашао на мети многих америчких и британских филмских критичара.

Хрватски фашистички усташки покрет формирао је логор Јасеновац у августу 1941. године. У њему је убијено преко 83.000 Срба, Рома, Јевреја и антифашиста.

Рецензенти су филм одбацили као грубу српску националистичку пропаганду, „поравнање старих рачуна“, као антихрватско и антикатоличко ревизионистичко остварење. Један критичар је рекао да филм чак није требало ни снимити.

Филмски прикази насиља у кампу – и наводни инцест – изазвали су нарочит презир.

„Дара из Јасеновца" приказује свакодневицу у концентрационом логору из перспективе десетогодишње девојчице Даре Илић. Она је заједно са старијим братом, мајком и двогодишњим братом Будом доведена у Јасеновац након што су усташе и немачки војници заробили српске цивиле на Козари.

Њен отац се већ налазио тамо. Био је гробар на локацији Градина. Живео је са знањем да ће једног дана и сам себи ископати гроб. Непосредно пре доласка у женски и дечји део логора, Стара Градишка, Дарина мајка и старији брат су убијени.

Након тога, прича прати Дарино настојање да одржи обећање дато мајци: да неће допустити да је одвоје од млађег брата, чак ни када он постане сасвим слаб, чак ни када жене из кампа буду убијане или пребациване у Немачку на присилни рад.

Упркос тврдњама бројних критичара, не може се доказати да овај филм има националистичку агенду.

Напротив, у првој сцени млада Хрватица спасава бебу из колоне затвореника на путу до концентрационог логора, осуђујући нехуманост усташа. Тако филм од самог почетка експлицитно одваја обичне хрватске грађане од режима.

У филму се не игнорише ни страдање Јевреја или Рома у логору. Међу трубачима који забављају особље логора налази се један Ром, а Ромкиње су такође присутне међу логорашима. Два најважнија споредна лика у филму су Јевреји.

Тачно је да се филм фокусира на живот српских жена и деце у логору, али логораши у Јасеновцу-Старој Градишки су углавном и били Срби. То је, пак, одраз чињенице да је усташки покрет сматрао уништавање Срба својим главним циљем за изградњу нације. Без остварења овог циља, хрватска држава није била одржива.

Разумније критике кажу да је филм антикатолички и пристрасан, што се вероватно темељи на споредном лику безосећајне часне сестре.

Део Католичке цркве у Хрватској одиграо је срамотну улогу у прогону Срба: осим озлоглашеног свештеника Мирослава Филиповића-Мајсторовића, који се појављује као споредни лик у филму, бројни свештеници, монаси и ученици теологије радили су као стражари у логору.

Међутим, док су неке часне сестре имале незавидну репутацију због своје окрутности према српској деци, посебно у дечјем логору Јастребарско, ниједна сестра се није налазила у Јасеновцу или Старој Градишки.

Суочавање са ужасом

Чини се да су продуценти филма узели стварне догађаје из разних логора и све их преточили у искуство Даре и њеног брата.

Спорна је, на пример, слика хрватског надбискупа Алозија Степинца, обешена поред портрета Анте Павелића, врховног вође државе, на зиду учионице у којој часна сестра индоктринира децу усташком идеологијом.

Наиме, без обзира колико је Степинац био морално нестабилан и колико није заслужио чин свеца, он је био прилично непопуларан и усташки режим му у основи није веровао. Стога је мало вероватно да би његова слика стајала поред Павелићеве.

Да ли је ово доказ антикатолицизма? То је сасвим друго питање.

Требало би имати на уму да је Дара из Јасеновца играни филм, а не документарац; повезивање догађаја и ликова у драмске сврхе стандардни је део филмске конвенције. Ипак, то је врста грешке коју је требало избећи.

Слична запажања тичу се костима.

Јасно је да је костимографкиња Иванка Крстовић пажљиво проучавала фотографије логораша. Међутим, костими за жене стражаре - попут историјске личности Наде Танић-Лубурић - мање су успешни.

Неке од најоштријих критика односиле су се на сцену забаве, током које су затвореници присиљени да играју музичке столице. Они који изгубе бивали су дављени. Ова сцена коју прати вођење љубави између Танић-Лубурић и њеног колеге, каснијег супруга и команданта Јасеновца, Динка Шакића - а не, како се тврди у једној критици, њеног полубрата - изгледа непотребно.

Међутим, ове сцене имају мало више смисла када се схвати Антонијевићева намера.

Он жели да суочи гледаоце са ужасом Јасеновца: чинећи то, он их чини саучесницима воајерима и не допушта им да одврате поглед. Језиви банкет са сценом у којој млади немачки официр повраћа док његов надређени уз подсмех добацује „Добродошли на Балкан!" је чист Буњуел.

Иако су се овакви инциденти несумњиво догађали у Јасеновцу, упитно је да ли је и усташки командант Вјекослав Макс Лубурић њима присуствовао. 

Такође, иако су немачки званичници редовно изражавали своје гнушање над крволочном природом усташких злочина и с времена на време посећивали усташке концентрационе логоре, нема доказа да су им присуствовали. Црни хумор се провлачи кроз ову мучну причу, али и даје контекст ономе што следи.

Ипак, глумачка изведба је оно што, на крају, држи филм. Иако је глумац Марко Јанкетић доста лепши него прави Лубурић, он са невероватном прецизношћу успева да прикаже његову социопатску црту и застрашујућу ратоборност. С друге стране, Јелена Грујичић, која глуми јеврејску медицинску сестру која се спријатељује са Даром, филму даје храбро морално језгро.

За разлику од понекад карикатурног приказивања особља логора, филм дирљиво истражује неукусне и комплексне моралне компромисе које су затвореници концентрационог логора у чекаоници смрти присиљени да направе, а камера успева да ухвати болне експресије на њиховим лицима.

И, изнад свега, тихи, достојанствени перформанс Биљане Чекић у улози Даре, која носи сам филм. До последњег неизвесног тренутка смо емоционално захваћени њеном судбином; до последњег тренутка је нејасно како ће се њена прича завршити.

Можда су заслуге и мане овог филма мање битне од онога што он представља. Упркос свим својим манама, Дара из Јасеновца значајна је референтна тачка за регионалне редитеље који желе да сниме озбиљне комерцијалне филмове о ратној Југославији. Филмове који су усмерени на жртве.

У четири кратке, катаклизмичне године свог постојања, Независна Држава Хрватска имала је велики утицај на милионе обичних људи, као и на генерације иза њих. У архивама постоји толико прича о искуствима појединаца у тим годинама терора - прича Срба, Јевреја и Рома, али и Хрвата и Бошњака - које само чекају да буду испричане.

Ако Дара из Јасеновца успе да охрабри филмске ствараоце да испричају неке од ових прича, она ће сигурно бити упамћена по томе, а не по негативним критикама.