Понашајте се као одрасли, прочитајте препоруку филма на Фесту

Гаврасове филмове одликовао је спој бављења истинитим причама које је или реконструисао или благо фикционализовао користећи се обрасцима жанровског филма који олакшава ширу комуникативност било да је реч о трилеру или ратном филму.

За разлику новоталасовских политичких филмова у којима је предњачио Жан-Лик Годар и надовезивао се на повезаност авангарде и левице, Коста-Гаврас је снимао филмове које би радници радо гледали и могли да разумеју.

Упркос томе што је у каснијој каријери, али и пре филма „З“, деловао у разним жанровима, деценијама је задржао почасно место при врху политички ангажованих аутора, и уз Оливера Стоуна остао је један од ретких који се бави истинитим причама, значајним догађајима и личностима у континуитету, и релативно брзо пошто су се збили.

Понашајте се као одрасли је Гаврасова екранизација аутобиографске књиге Јаниса Варуфакиса, код нас доступне у хрватском издању под насловом Има ли овдје одраслих?

У тој књизи Варуфакис описује своје доживљаје после доласка на власт Ципрасове владе и Сиризе те шест месеци покушаја да спроведу своја изборна обећања у погледу дугова према државама и монетарним институцијама ЕУ.

Тај период памтимо по великом ентузијазму српског народа који је препознао да Грци раде нешто праведно и субверзивно, па можемо слободно рећи и да је наша јавност активно партиципирала у том догађају, као и свим осталим где се најмоћнијим силама света показује средњи прст (Брегзит, избор Трампа).

Почев од филма Оливера Стоуна о Џорџу Бушу Млађем, обновљен је тренд снимања филмова о актуелним политичким догађајима, само пар година пошто су се збили.

У том домену додуше предњаче телевизијске куће као ХБО које су у филмовима Џеја Роуча обрадиле афере на изборима 2000. а потом и кампању Џона Мекејна и Саре Пејлин или њихова изузетно занимљива прошлогодишња продукција Брегзит са Бенедиктом Камбербачом у улози Доминика Камингса, главног и данас резигнираног ума који је стајао иза кампање за излазак из ЕУ и сарадње са фирмом „Кембриџ аналитика“ у том процесу.

У биоскопском формату, поред Стоунових филмова о Бушу и Сноудену издваја се и гротескна слика Дика Чејнија у филму Адама Мекеја.

С друге стране, европски аутори су показали интересовање за сличне теме, али у потпуно другом кључу.

Тако је Паоло Сорентино снимио филмове инспирисане великанима италијанске политике Ђулиом Андреотијем и Силивијем Берлусконијем, али су оба та остварења била крајње субјективна, изобличена виђења тих значајних историјских личности.

Изузетно је важно нагласити да је Фест од свог оснивања значајно место за гледање политичког филма, и да су ови набројани филмови, закључно са Сорентином и Мекејом били у селекцији овог фестивала. Приказивање Гаврасовог филма у том смислу наставља ову традицију.

Кицош против ЕУ хегемона

За разлику од Мекеја и Сорентина који се баве карикатуралним приказима политичара које –мало је рећи – презиру, Гаврас снима Варуфакисову верзију догађаја током преговора између Грчке и ЕУ.

У центру пажње је Варуфакис, харизматични кицош са револуционарним решењима за велике економске проблеме и љубављу према „Епл“ уређајима, а насупрот њега је цела европска бирократија предвођена несаломивим Немцем Волфгангом Шојблеом коме последице атентата које су га оставиле у инвалидским колицима не умањују енергију којом спроводи своје планове.

Гаврас је редитељ у годинама, и у самој реализацији се осећа како му је недостајало снаге да неке ствари глумачки или визуелно истера до краја, међутим, све то пада у сенку нама изузетно занимљивог приказа како изгледају преговори са ЕУ о темама око којих су они већ преломили како треба да се одвију.

Упркос томе што овај филм говори о Грчкој и њеним дуговима, српској публици ће бити веома занимљив јер је овај миље део наше свакодневице и сада имамо прилику да бриселске ходнике и сале за састанке видимо на филму.

Варуфакисово сведочанство приказује бриселске сусрете као врло непријатне, често бруталне и недипломатичне окршаје у којима додуше као у вицу он увек бива у праву, али мало кога успева да убеди у своје виђење ствари.

Немци су приказани као све сем доброћудни хегемони, а Ангела Меркел се помиње као особа која одаје утисак да симпатише Ципраса, али му ни на који начин не помаже.

Чињеница да ми знамо како је Варуфакисов ангажман у грчкој влади завршио, не смета ни филму ни ауторима. Штавише, у једном ироничном захвату, иако филм креће од „почетка“ приче, Гаврас нам одмах показује и како је Варуфакис дошао на власт и како је поднео оставку.

Сасвим сигурно, овај филм носи партијску обојеност, као уосталом и већина актуелних остварења која се баве овим темама.

Међутим, брзина реакције на догађаје и кредибилност извора чине да се кроз филмове може отворити дијалог.

Културни капитал Јаниса Варуфакиса је велики, па је самим тим и логично да се њиме бави његов велики земљак и значајан синеаста.

Дачић не треба да му пева Обичне људе групе „Палп“

Ипак, готово је сигурно да са друге стране никада неће стићи филм о томе како је Шојбле био у праву, као што ни Трамп или Фараж не одговарају на остварења која их критикују.

Чини се да је то доста и логично, филм је остао глас оних који немају могућност да делују из позиције власти и на тај начин мењају стварност, зато је и опасно када се ствари преокрену па власт крене да снима филмове против својих противника.

Једина ствар која помало остаје недоречена у овом филму јесу медији. Варуфакис се у више наврата изјашњава као жртва медијских напада, али се они никада јасно не виде, премда с друге стране приказан је и као човек који у њима уме и те како да се снађе, стекавши имиџ рок стара међу министрима економије, иако за разлику од нашег некадашњег министра није активно радио на томе, премда јесте оставио неке таблоидне трагове у историји рокенрола (рецимо да Ивица Дачић неће певати Џарвиса Кокера пред њим).

Отуд, верујем да ће филм Понашајте се као одрасли бити један од фаворита публике на Фесту. За разлику од Мекеја, Гаврас од глумаца не тражи да имитирају особе које играју, и њихова физичка сличност са стварним личностима је крајње рудиментарна, али ово није ни филм прављен за глумачке бравуре већ за обавештавање људи о процесима који споља гледано делују крајње питомо.

Стога, Коста-Гаврас јесте већ у дубокој старости, али способност да препозна важну тему и да гледаоцима предочи њену актуелност није изгубио. Филм се приказује у Такмичарском програму, ван конкуренције. Заказане су две пројекције и не би требало да их пропустите.