Драч ће бити нови Монако, поручује Еди Рама

На путу до албанског најстаријег древног града и другог по величини, свратила сам у манастир посвећен Св. Влаху, који се налази надомак Драча. На уласку у цркву, у порти манастира сачекао ме је несвакидашњи призор: човек на клупи испред цркве са белим кечетом. Не сећам се да сам за пет година, колико живим у Албанији, видела да неко носи кече.

Љубазно се представио. Никол Гецај. Отац му је дао име по Светом Николи, јер је рођен на дан када се тај светац слави. Католик је, пореклом из Мирдите, живи у Драчу. Када сам га питала одкуд у православном манастиру, кратко ми је одговорио: „Православци и католици су једно те исто. Два сина једне породице с различитим именима.“ Често долази да се моли у манастиру Св. Влаха, за који ми је рекао да је тунелом, којим је сам Христос ходио, повезан с манастиром Високи Дечани на Косову и Метохији.

Иначе, у овом манастиру налази се и интернат и Одељење за теологију и културу Универзитета Логос, који је основала ААПЦ (Албанска аутокефална православна црква). Имају мало студената, само на првој и трећој години, свега петнаестак. Факултет је признала дражава, а и манастир и интернат води отац Емануел.

Неодољива туга обузела би ме сваки пут када бих прошла поред овог манастира, где су у време Великог рата, на путу ка Крфу, умирали па сахрањивани српски борци. И када ово пишем сетим се извештаја чувара српских гробаља у Албанији, проте Лазара Матијевића, који је 1926. године писао тадашњем министру вера „да се хитно нешто мора предузимати јер се гробови прекопавају, а кости српских војника односи море“. На овом месту, иза црквеног олатара, било је сахрањено око три стотине српских војника.

Стижем у Драч, где ме је у познатој трговачкој улици сачекао лиценцирани туристички водич Илбер Османагај, који говори више језика па и „наше“, како каже, „језике бивше Југославије“.

Улица у облику потковице обалу повезује с главним градским тргом на коме се налазе зграда Општине, Музеј нације, новоизграђена џамија. Красе је старе, лепе зграде, претворене у хотеле и ресторане, продавнице гардеробе познатих робних марки, златаре. Обрасла је палмама, као да сте негде у Италији. Илбер ми додаје да већина зграда и јесте грађена управо у време италијанске окупације града.

Град многих цивилизација и раскрсница трговачких путева

Најстарији град у Албанији, Епидамнос, грађен уз саму обалу, основали су Грци 627. године пре нове ере. Иако много пута освајан, Албанци никада нису асимиловани па представља и симбол отпора, прича ми Илбер показујући Споменик отпора, постављен на самом уласку у град на новом кружном току.

Град је припадао и Римљанима, који су му дали име Дирахијум (Дирахиј). Освајача кроз векове било је много па су и данас на зидинама и улицима видљиви прохујали векови, али и оно што су освајачи остављали за собом. На уласку у, да га назовемо, стари део града, тик уз модеран кружни ток, смештена је Млетачка кула као својеврстан подсетник да су се овде укрштали путеви истока и запада. Испред Млетачке куле налази се и Споменик народном хероју из Другог светског рата Муји Улћинакуу.

„И сада је на неки начин град заробљен“, жали се Илбер. „Освојиле су га вишеспратнице, али и досељеници из свих крајева земље. Демократија нам је донела бетонизацију, били смо затворени више него што треба, а сада смо отворени више него што је неопходно“, са сетом кеже Илбер.

Иза неколико вишеспратница које главни булевар у Драчу деле од променаде, налазе се и даље видљив део византијских зидина из 5. и 6. века са седам кула, чија је дужина била 4.400 метара, византијски форум, термалне топлице, као и римски Анфитеатар из 2. века, 120 метара дугачак, 106 широк са два театра и 45.000 места, колико је у то доба град имао становника.

Данас у граду постоје две православне цркве, Св. Павла и Влаха, и Св. Ђорђа, стара две стотине година. Католичка Св. Луције, као и две џамије. Нова, недавно сазидана у центру града, и Фатихова џамија, која је добила име по османлијском султану. Изграђена је тик уз римски Амфитеатар после пада Драча под османлијску власт 1502. године.

Међутим, моју пажњу је привукла она црква посвећена Св. Споридону, која се нигде не убраја, а још пркоси времену и онима који су је заборавили. Страдала у земљотресу и пожару, рушена када и многи верски објекти – у време Енвера Хоџе. Од ње је остао само један зид, а у којој је, судећи по натпису који је очуван, одржана прва литургија на албанском језику 1914. године.

Илбер ме је повео до виле Ахмета Зогуа, првог и јединог краља Албаније који је, каже, имао „добру сарадњу са Србијом“. Са видиковца у близини види се град као на длану, који заузима осамнаест километара албанске обале.

Са 27 метара надморске висине много тога се може видети, пре свега Лука Драч, контејнери, отпад, аутомобили, дизалице. Ако не кренете са намером дa видите стари део града, ушушкан између вишеспратница, или ако немате доброг водича са собом као ја, може вам се десити да га и не опазите.

Како се град развијао, тако је и лука заузимала све већи део обале и копна. Да измести индустријску зону из центра града, одлучила је Влада Албаније. У наредних десет година, град ће добити ново лице. На месту старе луке биће изграђена нова, модерна лука за луксузне јахте, највећа на Јадранском мору, и у овом делу света, рекао ми је, представљајући пројекат, извршни директор албанске компаније за развој морских лука, Ерлис Харени.

„Монако у Албанији“

Тако је премијер Еди Рама укратко описао будући изглед модерног насеља и пристаништа. Моћи ће да усидри око 280 јахти и бродова различите величине. Биће изграђено 12.000 станова и апартмана, неколико хотела са четири и пет звездица уз мноштво пратећег садржаја, објаснио ми је Харени наглашавајући да је инвеститор међународна компанија из УАЕ „Игл хилс“, која је градила „Београд на води“.

Упоредо с новом луком за јахте, почиње и изградња нове туристичке и теретне луке у месту Порто Романо, неколико километара удаљеног од града. Према најавама, та лука ће покривати потребе целог региона.

У овом делу јадранске обале летује све више туриста из Србије. Дуга пешчана плажа, чисто и топло море, приступачне цене – адути су које има туристичка понуда Албаније.

Поред одмора, предлажем да све оне успомене које нас везују за овај град и земљу буду разлог да посетите ово место богате историје где се некада као валута користио и српски динар.
Причу о том делу заједничке историје намерно сам изоставила.