Трачак активности у људском оку после смрти

Како би боље разумели начин на који нервне ћелије подлежу недостатку кисеоника, тим америчких истраживача је измерио активност у ћелијама мрежњаче миша и човека одмах после смрти. Успели су да оживе способност ћелија да комуницирају сатима после смрти. Када су ћелије стимулисане светлошћу, показало се да постмортем мрежњаче емитују специфичне електричне сигнале, познате као бе-таласи.

Ови таласи се такође виде у живим мрежњачама и указују на комуникацију између свих слојева макуларних ћелија који нам омогућавају да видимо.

Ово је први пут да су очи преминулог донора реаговале на светлост на овај начин, а неки стручњаци доводе у питање неповратну природу смрти у централном нервном систему.

„Успели смо да пробудимо фоторецепторске ћелије у људској макули, која је део мрежњаче који је одговоран за наш централни вид и нашу способност да видимо фине детаље и боју", објашњава биомедицинска научница Фатима Абас са Универзитета Јута.

У очима које су добијене до пет сати након смрти донора органа, ове ћелије су реаговале на јако светло, обојена светла, па чак и на веома слабе бљескове светлости.

Након смрти, могуће је сачувати неке органе у људском телу за трансплантацију. Али након што циркулација престане, централни нервни систем у целини престаје да реагује пребрзо за било какав облик дугорочног опоравка.

Различити региони и различите врсте ћелија имају различите механизме преживљавања, што читаво питање смрти мозга чини много компликованијим.

Учење о томе како се одабрана ткива у нервном систему носе са губитком кисеоника могло би нас подучити о опоравку изгубљених можданих функција.

Научници са Универзитета Јејл су 2018. године доспели на насловне стране када су одржавали свињски мозак у животу чак 36 сати након смрти животиње.

Подвиг је постигнут заустављањем брзе деградације неурона сисара, коришћењем вештачке крви, грејача и пумпи за обнављање циркулације кисеоника и хранљивих материја.

Слична техника је сада могућа код мишева и људских очију, што је једини екструдирани део нервног система.

Враћањем оксигенације и неких хранљивих материја у очи донора органа, истраживачи са Универзитета Јута и Scripps Research успели су да покрену синхрону активност међу неуронима након смрти.

„Успели смо да натерамо ћелије мрежњаче да комуницирају једна са другом, на начин на који то раде у живом оку да бисмо посредовали у људском виду", каже визуелни научник Франс Винберг са Универзитета Јута.

У почетку, експерименти су показали да су ћелије мрежњаче наставиле да реагују на светлост до пет сати након смрти. Ипак, кључни међућелијски сигнали бе-таласа брзо су нестали, очигледно због губитка кисеоника.

Чак и када је ткиво мрежњаче пажљиво заштићено од недостатка кисеоника, истраживачи нису били у стању да у потпуности обнове робусне бе-таласе.

Ипак, неке дефиниције ‘мождане смрти’ захтевају губитак синхроне активности међу неуронима. Ако се та дефиниција прихвати, онда људске мрежњаче у тренутној студији још нису биле потпуно мртве.

Тај дан је још далеко. Трансплантиране ћелије и делови мрежњаче донора би морали некако да буду неприметно интегрисани у постојеће ретиналне кругове, што је застрашујући изазов са којим научници већ покушавају да се позабаве.

У међувремену, очи донора и животињски модели морати да ураде, а тестирање на б-таласе могло би бити добар начин да се утврди да ли је ретинални трансплантат одржив или не.