Први модерни људи који су настанили Европу имали су и неандерталце у породици

Савремено човечанство је почело да еволуира у Африци пре најмање 300.000 година, а са континента је почело да прелази у Евроазију пре најмање 200.000. Ти најранији мигранти хомосапијенса из Африке су изумрли и сви људи ван овог континента потичу од друге гране миграната који су се кретали пре 50.000 година – или бар од неких од њих.

Две нове генетске студије су успеле да идентификују још три рана човека чији остаци су пронађени на територији данашње Бугарске, а чији потомци изгледа да и даље живе, као и једну жену на налазишту Златни коњ у Чешкој, која је међу првима напустила Африку још при Великој сеоби – али је њена линија очигледно изумрла.

Сви они су у свом породичном стаблу имали и неандерталце што открива нашу љубавну тајну: и то не само делимично, већ доста поуздано.

У једној од последњих студија описано је троје људи који су живели на простору данашње Бугарске пре око 45.930 до 42.580 година. Они су, према сазнањима археолога Матеја Хајдињака и његових колега из Центра за екологију и еволуцију, међу најранијим модерним људима чији су остаци до сада пронађени у Европи.

Ови први савремени становници Европе живели су у близини пећине Бачо Киро у Бугарској. Користили су зубе пећинских медведа за израду украса, попут перлица и привезака. Алате од камена и костију бојили су окером, а прехрањивали се ловом.

Иако се у околини пећине може пронаћи покоји остатак њиховог присуства, ови праисторијски људи нису оставили много трага. До данашњег дана преживели су само један зуб и делић кости. Ипак, и ти трагови су садржали довољно генетског материјала који научници могу да искористе и открију изненађујуће информације о њиховом пореклу, али и њиховим наследницима.

Неочекивани резултати

Ове недеље објављена су два истраживања заснована на генетском секвенцирању која нам дају скицу породичног стабла најстаријих познатих Европљана – три становника пећине Бачо Киро, и једна лобања сличне старости жене из Чешке.

Људи из бугарске пећине једини имају живе потомке, и то на неочекиваним местима – у источној Азији и на америчком континенту. Показало се и да примерци из Чешке и Бугарске имају велику количину неандерталске ДНК.

Анализе на остацима становника пећине Бачо Киро показују да су се људи, по доласку у Европу, много дуже мешали са неандерталцима него што се до сад мислило. Ипак, упркос томе што њихова старост указује на то да су ови појединци били међу првим људима који су се населили у Европи, они на генетском нивоу немају много заједничког са данашњим Европљанима.

Чудни путеви потомака 

Матеја Хајдињак из института „Френсис Крик“ у Лондону, коаутор истраживања објављеног ове недеље у часопису Природа, наводи да је: „Занимљиво да ови најранији Европљани из пећине Бачо Киро нису значајно допринели генетској слици каснијих становника западне Евроазије. Изгледа да је ова група људи већински замењена каснијим миграцијама у овој области. Ипак, они су у блиском сродству са прецима каснијих житеља Америке и источне Евроазије, па чак и са неким садашњим народима“.

Ово истраживање показало је и блиску генетску везу ових људи са неандерталцима. Житељи ове пећине имају чак до 3,8 одсто неандерталских гена, што указује на знатно скорије мешање модерних људи и неандерталаца него што се раније мислило. Штавише, геноми показују да су ови Европљани од својих предака неандерталаца били удаљени највише шест генерација.

Слепе улице еволуције

За разлику од житеља пећине Бачо Киро, ДНК анализом још није тачно утврђено шта се догодило са групом људи којој припадају остаци пронађени у Чешкој.

„Делује као да су припадали некој сопственој малобројној грани популације која води порекло још од људи који су напустили Африку пре око 50.000 година. Нисмо пронашли ниједног директног потомка ове групе међу данашњим становницима. Питање које се поставља је зашто нису оставили никаквог генетског трага?“, каже Кеј Прифер, истраживачица из области археогенетике на институту „Макс Планк“ и коауторка друге студије објављене ове недеље.

Са генетске тачке гледишта, многи људски остаци из овог периода указују на слепе улице у еволуцији. Жена чија је лобања пронађена на налазишту Златни коњ не даје никакав генетски допринос каснијим групама људи. Исто важи и за човека старог 45.000 година пронађеног код села у Сибиру, као и за остатке „Оасе 1" пронађене у Румунији, старе око 40.000 година.

„Не припадају сви фосилизовани људски остаци прецима неке савремене популације, па чак ни неке популације која је оставила генетске потомке“, рекао је Рик Потс, директор програма „Људско порекло“ у Музеју Смитсонијан.

„Испоставља се да су ове 'слепе улице' чешће правило, него изузетак.“