Да ли нас страх чини лакшим за управљање – који су механизми послушности и докле иду границе манипулације

У години када скоро 68 одсто Европљана сматра да им је земља угрожена, наука открива како осећај претње мења наше просуђивање. Иако страх често подстиче потрагу за снажним лидерима, његова злоупотреба може урушити поверење у институције и изазвати побуну грађана.

Током 2026. године, забележен је изузетно висок ниво забринутости европских грађана, при чему у Француској тај проценат достиже чак 79 одсто пред предстојеће председничке изборе.

Осећај угрожености у великој мери зависи од медијске присутности опасности, упозоравају стручњаци из области психологије. Према такозваној хеуристици доступности, коју су првобитно описали истраживачи Амос Тверски и Данијел Канеман, људи процењују вероватноћу догађаја на основу тога колико се лако сећају сличних примера из непосредне прошлости.

Због оваквог когнитивног механизма, свака медијски експонирана претња аутоматски делује знатно ближе и опасније него што заиста јесте.

Савремена когнитивна неуронаука потврђује да перципирана опасност снажно активира амигдалу, док истовремено потискује активност префронталног кортекса задуженог за апстрактно размишљање.

Ово смањује способност за критичку анализу и доводи до когнитивног преоптерећења у којем објашњења и друштвене поделе постају црно-беле. Како је још 1994. године показао истраживач Ари Круглански кроз концепт потребе за когнитивним затварањем, несигурност нас наводи да фаворизујемо једноставна решења и чврста правила.

Ову тенденцију потврдила је и студија из 2023. године, показујући да су током пандемије и сукоба у Украјини грађани масовно бирали опције које нуде строга правила и наглашено снажно вођство.

Свест о опасности и сопственој рањивости подстиче људе да траже утеху у институцијама и традиционалним вредностима које одају утисак реда. Овај феномен детаљно описује теорија управљања терором, чију је снажну утемељеност потврдила велика научна мета-анализа објављена 2010. године.

У пракси, то значи да хронична анксиозност може трајно променити политичке и идеолошке ставове појединца широм друштвеног спектра.

Тако су, на пример, након терористичких напада у Француској почетком 2015. године, чак и грађани који се иначе декларишу као левичари почели у знатно већој мери да подржавају ауторитарне безбедносне мере.

Механизми послушности и границе манипулације

Поред индивидуалних биолошких реакција, страх снажно утиче на колективно понашање, подстичући дубоки инстинкт припадности и друштвени трибализам.

Чувени експерименти које је спровео психолог Соломон Еш доказали су да се у тренуцима несигурности појединци радије сврставају уз мишљење већине,

покушавајући тако да умање сопствену сумњу.

Истраживачи Анри Тажфел и Џон Тарнер истичу да припадност групи управо у кризним временима постаје кључна за очување личног идентитета и осећаја сигурности. Према објашњењу психолога Мајкла Хога, овакво повлачење јасних граница између унутрашње групе и свих осталих објашњава успех популистичких наратива, који ефикасно мобилишу бирачко тело пребацујући кривицу на одабране дежурне кривце.

Да би се осигурала дугорочна послушност, владајуће структуре често користе технику коју су истраживачи Даријуш Долински и Матијас Наврат назвали „страх, а затим олакшање“. Нагло ублажавање наметнуте анксиозности ствара повољан тренутак у којем грађани знатно лакше прихватају нове безбедносне рестрикције.

Ипак, анализе објављене на порталу Конверзејшон упозоравају да ова инструментализација панике временом изазива психолошку реакцију, односно снажну мотивацију грађана да поврате нарушену слободу.

Према моделу комуниколошкиње Ким Вит, уколико предложена заштита делује неефикасно или недостижно, застрашивање ће довести до дефанзивних реакција и потпуног одбацивања институционалних порука.

Управо ту лежи коначни ризик овакве стратегије, јер константно плашење грађана дугорочно слаби ауторитет и легитимност самих институција које би требало да им гарантују стабилност.

субота, 21. новембар 2026.
16° C