Може ли се реинкарнација научно објаснити – шта је открила велика истраживачка студија

Више од 30 одсто Американаца верује у реинкарнацију, односно у идеју да се људи након смрти поново рађају на овом свету.

Иако не постоје чврсти научни докази да се реинкарнација заиста дешава, нити је познато шта се дешава са нашом свешћу након смрти, проучавање реинкарнације и веровања повезаних с њом и даље представља озбиљну област научних истраживања.

Научници, заправо, већ деценијама истражују такозване случајеве типа реинкарнације (CORT), односно случајеве у којима људи, претежно деца, наизглед износе сећања и детаље из живота неке друге особе.

Од шездесетих година прошлог века истраживачи Одељења за перцептивне студије Универзитета Вирџинија прикупљају податке о хиљадама ових необичних случајева, стварајући највећу базу података те врсте.

Нова анализа овог обимног скупа података открила је упадљив образац у овим загонетним случајевима.

У случајевима у којима је идентификована преминула особа умрла изненада или неочекивано, „време између живота“, односно период између њене смрти и рођења детета које тврди да се сећа њеног живота, било је знатно краће него у случајевима када смрт није била неочекивана.

Истраживачи наводе да се ови налази, објављени у научном часопису Psychology of Consciousness: Theory, Research, and Practice, не могу лако објаснити.

„Ово је до сада највећа систематска студија временских образаца у пријављеним сећањима на прошле животе“, каже главна ауторка истраживања, научница из области когнитивне неуронауке Саеде Садеги са Универзитета Вирџинија.

„Појединачни случајеви могу оставити простор за различита тумачења, али обрасце који се појављују у великом броју случајева много је теже објаснити преувеличавањем, фантазијом или измишљањем“, истиче Садегијева.

У истраживању су научници анализирали све случајеве из архиве Одељења за перцептивне студије у којима су истражитељи успели да идентификују преминулу особу, означену као „особа из прошлог живота“, чији су живот и биографски подаци одговарали изјавама деце која су наводно имала сећања на њен живот.

„Обучени истражитељи спровели су опсежне разговоре са више особа које су могле да пруже информације о сваком случају, укључујући дете, родитеље, блиске рођаке, а понекад и породичне пријатеље и комшије“, пишу истраживачи.

„Истражитељи су систематски процењивали доказе из више извора како би испитали уобичајена објашњења дечјих изјава, али и могућност постојања необичних, за сада необјашњених појава.“

Научници су анализирали 1.678 случајева у којима је наводно идентификована особа из прошлог живота. У 1.319 случајева за које су били доступни временски подаци, утврђено је да је медијана периода између смрти те особе и рођења детета износила 16 месеци.

Међутим, што је смрт била неочекиванија, било да је наступила услед несреће, насиља или изненадног здравственог проблема, то је период до рођења детета које је тврдило да се сећа преминуле особе био краћи.

У случајевима потпуно неочекиване смрти, медијана тог периода износила је свега 12 месеци, што представља смањење од приближно 43 одсто у односу на случајеве у којима је смрт била највише очекивана, када је медијана износила 21 месец.

Штавише, ова повезаност остала је присутна и када су истраживачи узели у обзир низ других фактора, укључујући квалитет проверених информација, степен тачности дечјих изјава, претходно познанство између породица, друштвени статус и верска уверења.

„Овај ефекат остао је присутан чак и након што смо узели у обзир неколико културолошких и психолошких фактора, а заправо је био још израженији у породицама чије религије не подржавају веровање у реинкарнацију“, каже социјални психолог Филип Коцолино са Универзитета Вирџинија.

„Ови резултати не подржавају претпоставку да су друштвена уверења узрок уоченог обрасца“, додаје Коцолино.

Наравно, ништа од наведеног не треба тумачити као доказ да се реинкарнација заиста догодила у овим случајевима. И сами истраживачи признају да је јачина уочене повезаности била умерена, односно релативно мала, при чему је степен неочекиваности смрти објашњавао свега око два до три одсто варијација у временском периоду између смрти и рођења.

Ипак, научници истичу да је тешко објаснити само постојање овог обрасца у подацима, напомињући да се он не може објаснити постојећим психосоцијалним механизмима.

„Значајан налаз није то што околности смрти снажно предвиђају дужину периода између смрти и рођења, већ то што је уопште предвиђају, упркос непостојању утврђеног конвенционалног механизма који би повезао ове две појаве“, објашњава истраживачки тим.

Истраживачи, међутим, примећују да многе културне и верске традиције широм света садрже веровања према којима изненадна смрт оставља за собом недовршене послове преминуле особе.

„У бројним традицијама које прихватају реинкарнацију, укључујући хиндуистичка, будистичка и веровања староседелачких народа Северне Америке, изненадна или прерана смрт може оставити неостварене намере, привржености или обавезе, стварајући снажнији подстицај за поновно рођење“, пишу истраживачи.

Чак и изван веровања у реинкарнацију, у многим културама постоји схватање да људи који умру насилном или изненадном смрћу остају чвршће повезани са светом живих.

За сада није познато да ли таква културолошка веровања на неки начин утичу на обрасце уочене у пријављеним сећањима на прошле животе, али би будућа истраживања овог необичног феномена могла да пруже одређене одговоре.

„Да ли је ово доказ нечег метафизичког? Подаци су засновани на посматрању и веома смо опрезни да останемо неутрални када је реч о механизму који би могао да стоји иза ове појаве“, каже Садегијева.

„Оно што могу да кажем јесте да образац заиста постоји у подацима и да га није лако објаснити културолошким и психолошким факторима које смо испитивали. За мене је то разлог да наставимо да истражујемо, а не да окренемо главу“, закључује Садегијева.