Преко 12 милиона Италијана бесплатно брине о другима, док се о њима мало брине  

Реч caregive је англосаксонског порекла и означава особу која брине о другоме. То нису професионални неговатељи већ људи који најчешће брину о својим најближима као и о људима који без накнаде помажу некоме коме је помоћ потребна: праве му друштво, воде га код лекара, спремају оброке, дају лекове, помажу при личној хигијени, обављају административне послове и брину о свакодневној нези.

Према подацима Истата, италијанског завода за статистику, неки облик такве неформалне помоћи пружа око четвртина одраслог становништва.

Жене носе већи део терета

Жене чине 21,7 одсто оних који помажу члановима породице и познаницима, а мушкарци 17 одсто. Разликују се и задаци: мушкарци су чешће задужени за превоз, набавку и друге логистичке послове, док жене чешће преузимају непосредну и непрекидну негу. За многе то значи да се цео дан организује око потреба другог човека.

Лекови морају да се дају на време, прегледи да се закажу, храна да се спреми, а некога треба одвести код лекара или му помоћи да устане, обуче се и окупа. Томе се додају рачуни, документација и комуникација са здравственим и социјалним службама, а све то треба ускладити са сопственим послом и породицом.

Посебно су оптерећене жене средњих година, такозвана „сендвич генерација“, које истовремено брину о остарелим родитељима и о одраслој деци. Родитељи су често хронични болесници или не могу самостално да функционишу, а деца због високих трошкова живота, тешког запошљавања и несигурних примања дуже остају у родитељском дому.

Када се обавезе више не могу ускладити, последице стижу и на посао: неки траже рад са непуним радним временом, неки флексибилније облике рада, а поједини напуштају запослење. Зато брига кошта и новца, кроз мања примања, спорији професионални напредак и слабију економску сигурност у будућности.

Неговатељ као „други пацијент“

Дуготрајна брига оставља траг и на здрављу онога ко је пружа. Умор, стрес, недостатак сна, осећај кривице и изолација могу да доведу до анксиозности и сагоревања. Посебно је тежак положај оних који брину о оболелима од рака, јер лечење захтева сложену терапију код куће, честе одласке у болницу, помоћ у свакодневном животу и сталну емоционалну подршку.

„Пружати онколошку негу значи реорганизовати породични живот, управљати сложеним терапијама код куће, суочавати се са страхом и често ризиковати емоционално сагоревање“, каже Масимо Аљета, координатор Онколошке мреже Пијемонта и Долине Аосте. Према његовим речима, особа која негује пацијента често и сама постаје „други пацијент“.

Подршка таквим породицама данас је у фокусу Института за онкологију у Кањолу код Торина, који се прикључио обележавању Европског дана царегивера. На скупу лекари, медицинске сестре, психолози и сами царегивери говоре о практичним проблемима породица, комуникацији са оболелима и превенцији стреса.

У Кањолу је још 2003. покренут програм „Заштита рањивих породица“, који повезује здравствене и социјалне службе, а постоје и програми психолошке помоћи, саветовалишта, хитне психолошке подршке и mindfulnessa.

Закон о правима неговатеља

Италија до сада нема јединствен национални систем којим би била призната права свих породичних неговатеља. У парламенту је зато у току процедура за закон о њиховом признавању и заштити. Предлог закона 2789 представљен је у фебруару, а почетком октобра добио је позитивно мишљење надлежног скупштинског одбора и упућен је у даљу процедуру.

Предвиђена је финансијска подршка за одређене категорије неговатеља, уз приходовни критеријум ISEE до 25 хиљада евра, као и мере за лакше усклађивање неге и запослења. Запослени би лакше користили рад од куће, непуно и флексибилније радно време, а они који истовремено студирају боље би усклађивали образовање и обавезе неге. Искуство стечено негом требало би да се вреднује у професионалном, образовном и универзитетском систему.

Бројка од преко 12 милиона обухвата људе који помажу неколико сати недељно, али и оне који то раде сваког дана. Породични неговатељи који живе са особом којој је потребна помоћ често немају паузу. Тај рад се не види у статистици запослености, нема плату и нема радно време. На европски дан царегивера је зато неопходно поставити и питање: ко брине о онима који свакодневно брину о другима?