Када лепота постане део терапије – како уметност помаже у најтежој животној борби

Деведесет минута проведених у римском амфитеатру за њих постаје много више од обичне посете културном споменику. То је, у неку руку, путовање кроз симболику борбе, од припреме и суочавања са изазовом, па све до тренутка изласка на светлост и поновног проналажења слободе.

„Сличности са путем онколошких пацијената су очигледне", каже Винћенцо Валентини, директор Одељења за онкологију и снимање у болници Исола Тиберина у Риму. „Пацијент пролази кроз припрему, кроз битку, а онда покушава да пронађе нову слободу након лечења. Атмосфера која се ту ствара често је дубоко емотивна и ослобађајућа. Не само за пацијенте, него и за здравствене раднике."

Овај римски пројекат део је ширег покрета који полако мења начин на који медицина гледа на лечење. Уметност више није само украс простора. Она постаје могући савезник терапије.

Када болест погоди и тело и душу

Дијагноза рака често стиже као земљотрес. Мења живот, оставља трагове на телу, али готово увек и оне невидљиве, на души. Током лечења многи пацијенти се, поред физичког бола и последица терапија, суочавају и са анксиозношћу, несаницом, страхом, осећајем изолације. Терет болести притом не носе само они сами, већ и њихове породице. И управо ту, у том простору, уметност улази у свет медицине.

Више није реч само о томе да се болнички зидови улепшају сликама. Данас се уметност све чешће уводи директно у процес лечења. На многим онколошким одељењима, посебно оним дечјим, зидови су пуни боја, цртежа и инсталација које боравак у болници чине мање хладним, мање стресним.

Али све више расте и број одељења за одрасле пацијенте која уводе уметничка дела, музику, креативне активности. Све како би људима било лакше да прођу кроз тај тежак период. У болничким ходницима данас више није необично чути звуке клавира или виолине, тик поред соба у којима се води најтежа животна битка.

Простор у којем се лечимо утиче на организам

„Ово није само питање естетике", напомиње Виторио Донато, специјалиста радиотерапије и бивши председник Италијског удружења за онколошку радиотерапију (АИРО), па додаје: „Међународна истраживања показују да визуелно стимулативно окружење смањује ниво кортизола, хормона стреса, ублажава доживљај бола, побољшава расположење и помаже пацијентима да боље сарађују током терапије."

Другим речима, простор у ком се човек лечи никако није неутралан. Окружење има мерљиве ефекте, и на мозак, и на тело. Један од пионира ове области у Италији јесте баш поменути Винћенцо Валентини, творац такозваног „чудометра" (meravigliometro), скале којом покушава да измери осећај чуђења и лепоте који уметност изазива код људи.

„Циљ је да једног дана уметност можемо да препишемо као терапију, готово као лек. Али да бисмо то урадили, прво морамо научно да докажемо њену ефикасност", објашњава Валентини.

Његова истраживања покушавају да покажу шта се тачно дешава у организму када човек дође у контакт са уметничким делом: како се мења ниво стреса, физиолошки параметри, квалитет живота, а можда, ко зна, и неки показатељи повезани са самим током болести.

Колосеум као пут ка новој снази

У Риму је формирана мрежа која повезује 14 музеја и омогућава онколошким пацијентима да учествују у посебним обиласцима, намењеним баш њима. Један од најдирљивијих примера је посета Колосеуму у време заласка сунца. Уз водиче посебно обучене за рад са пацијентима, учесници пролазе кроз подземне ходнике којима су некада пролазили гладијатори.

Пут их води од припреме и тренинга, преко борбе, до изласка пред публику, оног тренутка када су победници поново добијали слободу. За пацијенте то постаје нека врста симболичног приказа сопствене борбе са болешћу.

„Искуство често постаје ослобађајуће, не само за болеснике него и за здравствене раднике", каже Валентини.

Уметност, музика и виртуелна стварност као подршка лечењу

Све је више истраживања о такозваним рекреативним терапијама, уметности, плесу, музици, јоги, ароматерапији, али и виртуелној стварности. Виртуелни свет се данас све чешће уграђује у савремене медицинске уређаје, попут магнетне резонанце, скенера или апарата за радиотерапију. Пацијент током прегледа или терапије може сам да изабере окружење у које жели да буде „пребачен": шуму, плажу, корални гребен, град, или неки познат споменик.

„Досадашња истраживања показују да овакве терапије могу ублажити нежељене ефекте онколошког лечења, попут мучнине, умора и поремећаја сна", каже Донато, и додаје да могу да повећају отпорност пацијената, побољшају квалитет живота и помогну им да истрају у терапији.

Култура као превенција болести

Уметност, међутим, не помаже само онима који су већ болесни. Студија објављена у часопису Nature Medicine, која је анализирала готово сто истраживања из 27 земаља, показала је да креативне и културне активности могу да допринесу превенцији неких озбиљних здравствених проблема.

Позоришна представа о здравој исхрани, плесна група која подстиче физичку активност, или заједнички пројекат баштованства. Све то може здравствене поруке учинити привлачнијим, и дуготрајнијим. „Када превенција постане пријатно и заједничко искуство, већа је вероватноћа да ће људи наставити да учествују", наводе аутори истраживања.

Може ли лепота да успори старење

Лепота би, изгледа, могла да утиче и на сам процес старења. Истраживање Универзитетског колеџа у Лондону, спроведено на више од 3.500 одраслих особа, показало је да посете музејима и учешће у културним активностима могу да успоре неке биолошке показатеље старења.

Код људи који редовно долазе у контакт са уметношћу, биолошки сат старења иде спорије, чак до четири одсто, док би и свега неколико изложби годишње могло имати позитиван ефекат. Уметност, према овим истраживањима, делује слично као физичка активност: смањује стрес, подстиче психичко благостање, стимулише мозак.

Зато Светска здравствена организација од 2019. године подржава истраживања о коришћењу уметности као терапеутског средства.

Мозак поседује „сензор за лепо"

Неуролози већ неко време покушавају да открију шта се тачно дешава у мозгу када видимо нешто лепо. Истраживања Семира Закија, неуробиолога са Универзитетског колеџа у Лондону и једног од оснивача неуроестетике, показала су да се, док посматрамо уметничко дело, активира одређени део мозга, медијални орбитофронтални кортекс, повезан са задовољством и наградом.

Лепота подстиче ослобађање допамина, молекула повезаног са пријатним осећајем и мотивацијом. Другим речима, људски мозак као да има свој сопствени „сензор за лепо".

Нека истраживања показују да само посматрање уметничких дела може да смањи стрес и покрене механизме сличне онима који се активирају током боравка у природи. Чуђење које осетимо пред неким пејзажом, или пред Сикстинском капелом, може имати чак и противупални ефекат, делујући на имуни систем.

Када стварање уметности постане терапија

Ако већ посматрање уметности помаже, њено стварање може имати и још снажнији ефекат.

Сликање, вајање, певање, глума или плес могу допринети смањењу анксиозности и депресије, побољшању когнитивних функција, па чак и помоћи особама са неуролошким болестима, попут Паркинсонове или Алцхајмерове болести.

Али уметничка терапија није само неки обични курс цртања. Да би заиста била терапија, мора да је води стручна особа која креативни процес повезује са конкретним здравственим проблемом.

Италија уводи „културни рецепт"

И у Италији концепт културне терапије полако постаје део здравственог система. Пројекат "Museo Benessere" у Торину омогућава лекарима опште праксе да пацијентима препоруче посету музеју, рецимо, дворцу Риволи или краљевској палати Венарија.

Програм је намењен посебно старијим особама које живе саме, хроничним болесницима и особама са благим инвалидитетом. Сличан програм спроведен је и у Верони, у палати Мафеи. Након посета, психијатри Универзитета у Верони забележили су значајно побољшање психолошког благостања учесника.

Културна терапија већ постоји у Канади, Сједињеним Америчким Државама и Великој Британији, где лекари могу да препоруче културне активности као начин борбе против усамљености и психолошке нелагодности.

И уметност, као и човек, захтева негу

Веза између медицине и уметности постоји, испоставља се, и у другом правцу, у очувању самих уметничких дела.

Барбара Јата, директорка Ватиканских музеја, подсећа да се заштита уметничких дела заснива на принципима сличним медицини: превенцији, раној дијагностици, правовременом лечењу.

Сваке године ремек-дела Ватиканских музеја пролазе контролу, баш као што човек иде на редовни здравствени преглед. Тако је, на пример, откривено да је Микеланђелов Страшни суд у Сикстинској капели захтевао посебну интервенцију, због танке беличасте наслаге на површини. „Било је као да смо уклонили благу катаракту", објашњава Јата.

Можда баш зато одговор на питање може ли лепота заиста да буде део лечења, у неку руку, већ даје и сама наука. Уметност не може да замени медицину, али може да постане њен драгоцени савезник. Јер лечење, на крају крајева, није само брига о телу. Понекад су слика, музика, или неко место које нас испуни чуђењем, део пута ка оздрављењу.