Одакле потиче жута боја, боја сунца и ноћна мора сујеверних

Око једног ћемо се, ипак, сви сложити: у било ком окружењу – у врту, на уметничкој изложби или на забави отменог друштва – жута се издваја међу осталим бојама. За то постоји физичко и биолошко објашњење.

Заштитна одећа и знаци опасности

Ћелије наше мрежњаче најосетљивије су на светлост управо у делу видљивог спектра који се налази на граници између зелене и жуте боје. Зато се ова нијанса користи за рефлектујуће прслуке, заштитну одећу и знаке упозорења на опасност.

Међутим, способност жуте боје да привуче пажњу има много дужу историју. Човечанство је користи хиљадама година. Тако су, на пример, у пећини Бломбос у Јужној Африци пронађени остаци обрађеног окера стари најмање сто хиљада година.

У потрази за жутом бојом, међутим, Исток и Запад следили су различите путеве. Међу жутим бојама на Истоку преовлађивале су оне добијене из живог света: персијски шафран, индијска куркума и гумигута, добијана из дрвећа породице Guttiferae, пореклом из југоисточне Азије. На Западу су, насупрот томе, преовлађивали минерални извори – од аурипигмента до хрома и кадмијума.

Данас широм света преовлађују синтетички пигменти. Чак се и окер, миленијумски пигмент на бази оксида гвожђа који се некада вадио из земље, данас производи индустријском синтезом.

За оне који имају изражен страх од „хемије“ треба рећи да то, далеко од тога да представља недостатак, заправо доноси огромну предност, јер је индустријска производња јефтинија и омогућава добијање уједначенијег пигмента чија је боја постојанија.

Неко ће рећи: добро, али сигурно је отровнији зато што је вештачки. Морам да их разочарам – токсичност не зависи од порекла, већ од хемијског састава. А као што је Парацелзус рекао пре више стотина година, само доза чини отров.

Арсеник у гробницама египатских фараона

Као пример могу да послуже два природна пигмента: аурипигмент и гумигута. Први, блиставожуте боје налик злату, стигао је са Истока и годинама је био веома широко коришћен, између осталог и у гробницама египатских фараона, попут Тутанкамонове.

Овај пигмент је арсеников сулфид и, као што његов састав показује, изузетно је отрован. Његова употреба данас је, заправо, забрањена. Уколико би неки сликар данас желео да добије ту топлу, полупрозирну златну нијансу без арсеника, индустрија му нуди више синтетичких алтернатива органског порекла.

За непрозирну боју боље је користити неорганско једињење – бизмут-ванадат, који има и занимљиве технолошке примене. Конкретно, користи се у катализи, где уз помоћ сунчеве светлости омогућава разлагање воде ради добијања водоника који може да послужи као чисто гориво.

Ово занимљиво својство има исто порекло као и његова боја: последица је чињенице да је пигмент фотоактиван, односно да реагује на светлост. Оно што код боје у конзерви треба контролисати како се не би покварила, у фотокатализи представља најпожељнију особину.

Што се тиче друге жуте боје, гумигуте, која је биљног порекла, и она је токсична и има снажно лаксативно дејство које, у зависности од дозе, може бити смртоносно. Због тога је престала да се користи као пигмент. Међутим, гамбогијска киселина, њен главни састојак, нашла је другу примену у онколошким истраживањима, јер изазива апоптозу – програмирану смрт – туморских ћелија.

Куркума није пигмент, већ бојило

Сасвим другачија је прича о куркуми, која није пигмент већ бојило. Пошто је куркумин растворљив у води, веома је цењен за бојење хране у жуто.

Да би могао да се користи у сликарству, мора да се фиксира на инертну подлогу како би се направио лак-пигмент, или да се непосредно наноси као разређени, односно провидни слој боје. То одређује све његове начине употребе: погодан је за бојење, наношење провидних слојева и тонирање, али не и за прекривање подлоге.

Заједно са резедом, а ређе и са шафраном због његове изузетно високе цене, куркума се користила за илуминацију рукописа и на Истоку и на Западу. Наношена је преко листића калаја или сребра како би се дочарао изглед злата, или испод златних листића како би се појачао њихов ефекат.

Куркума такође може да обоји памук без употребе мочила, што је довело до наглог ширења њене примене у текстилној индустрији. Поред тога, има способност да мења боју у зависности од pH вредности и светлости – наизглед „недостатак“ у класичној уметничкој употреби који је Џон Хершел у 19. веку искористио за проналазак антoтипије.

Назив се односи на фотографску технику у којој се папир натапа раствором бојила, прекрива негативом и излаже светлости. На тај начин изложени делови избледе и добија се фотографска слика.

Иначе, куркума није токсична – њена нестабилност условљава изузетно ниску биорасположивост – али није ни онај противупални лек „за све“ како је многи представљају, јер за сада не постоје чврсти научни докази о њеним благотворним својствима.

То, наравно, не умањује њену гастрономску вредност.