Освета касног одласка на спавање: зашто себи намерно крадемо време од сна

Већ је једанаест и тридесет увече. Знамо да би требало да одемо на спавање. Сутра ће зазвонити аларм и мораћемо да се суочимо са послом, наставом, бригом о другима, имејловима, састанцима или обавезама које нас чекају.

Али јавља се једна тиха, готово оправдавајућа мисао: „Заслужујем мало времена за себе.“ Пустимо серију. Узмемо телефон. Ређамо један видео за другим. Прегледамо друштвене мреже. Читамо вести које нам уопште нису биле потребне. Одговарамо на поруке. Или једноставно остајемо будни, као да продужење ноћи може да нам врати нешто што нам је дан одузео.

То није несаница, јер није баш да не можемо да заспимо. Понекад смо уморни, чак веома уморни, али ипак осећамо чудан отпор да завршимо дан. Та појава је у народу позната као „освета касног одласка на спавање“. У психологији је прихваћенији појам прокрастинација одласка на спавање – одлагање одласка у кревет без икаквог спољашњег разлога који би то спречавао.

Није да не желимо да спавамо – не желимо да се дан заврши

Најједноставније објашњење било би да нам недостаје дисциплина. Међутим, овакво понашање најчешће има много сложенију психолошку логику. Многи не одлажу сан зато што не знају колико је важан, већ зато што имају осећај да дан није био њихов.

Током дана време је испуњено обавезама: радом, бригом о другима, одговарањем на поруке, путовањем, организовањем и испуњавањем задатака. Ноћ се зато појављује као мали простор личне слободе: нико ништа не тражи, нико не прекида, нико не процењује. Коначно, макар било и касно, можемо сами да бирамо.

Ту се појављује реч „освета“. Није то освета сну, већ дану који нам није оставио простор за нас саме. Проблем је у томе што такво враћање слободе има цену – плаћа се временом намењеним одмору.

Из те перспективе, касно одлажење на спавање није само лоша навика. Оно може бити неспретан покушај да се задовољи сасвим оправдана потреба: за самосталношћу, задовољством, тишином, интимом и искључивањем од свакодневних обавеза.

Научна литература о мотивацији показује да су задовољење или фрустрација основних психолошких потреба, попут аутономије и осећаја компетентности, тесно повезани са благостањем и здрављем. То потврђују бројна истраживања заснована на теорији самодетерминације.

Прокрастинација је и начин регулисања емоција

Прокрастинација се често тумачи као лењост, али она је у многим случајевима стратегија за регулисање емоција. Не одлажемо обавезе само зато што не умемо да се организујемо, већ зато што желимо да избегнемо непријатну емоцију у том тренутку. Истраживачи Фушија Сироис и Тимоти Пичил то су јасно описали, објашњавајући прокрастинацију као начин краткорочног поправљања расположења.

Код одлагања одласка на спавање дешава се нешто слично. Одлазак у кревет значи прихватање да је дан завршен, али и да је нови дан веома близу. За неке људе спавање није одмор, већ предаја: затворити очи значи одустати од јединог времена које припада њима и поново се препустити кругу обавеза.

Зато мобилни телефон, серија или књига нису само забава. Они постају анестезија, награда и компензација. Накратко, човек не мора да испуњава туђа очекивања. Бежи од стварности, одмара се на свој начин, ментално одлаже сутрашњи дан.

Проблем је што тренутно олакшање често касније доноси непријатне последице. Данас добијамо сат времена слободе; сутра губимо енергију, концентрацију, стрпљење и способност самоконтроле.

Мобилни телефон није једини кривац, али све чини много лакшим

Било би неправедно рећи да су за све криви екрани. И пре паметних телефона људи су каснили на спавање због телевизије, читања, телефонских разговора или једноставно зато што нису могли да престану да размишљају.

Ипак, мобилни телефон је променио размере овог феномена.

Он нуди три веома моћна састојка: тренутну награду, бескрајну разноврсност и одсуство јасног краја. Серија се заврши, мада нам платформа одмах предложи следећу. Књига има поглавља. Али бесконачно листање садржаја никада не престаје. Увек постоји још један видео, још једна вест, још једна порука, још једно поређење, још један стимуланс.

Зачарани круг: што лошије спавамо, то нам је потребнији бег од стварности

Замка „ноћне освете“ јесте у томе што личи на бригу о себи, а може да се претвори у самосаботажу. Ако је човек исцрпљен, остане будан како би повратио део личног живота, а затим мало спава, сутрадан ће бити још уморнији. Тај умор смањује способност управљања емоцијама, доношења одлука, организовања и подношења фрустрација. Због тога ће поново дочекати ноћ са још већом потребом да побегне од стварности.

Тако настаје круг из којег је тешко изаћи: дан препун обавеза, потреба за надокнадом, одлагање сна, лошији одмор, већа исцрпљеност и још већа потреба за компензацијом.

Недостатак сна не утиче само на физички умор. Истраживања о сну и емоцијама показују да премало сна може да повећа негативно расположење и смањи позитивне емоције.

Зато није довољно рећи: „Лези раније.“ За многе људе такав савет звучи готово увредљиво. Они добро знају да би требало више да спавају. Право питање је зашто имају осећај да не могу себи да дозволе да дан једноставно заврше.

Повратак ноћи почиње током дана

Излазак из овог обрасца не зависи само од снаге воље, нити од тога да сан претворимо у још једну обавезу коју морамо савршено да испунимо. Кључ је у томе да се запитамо коју потребу покушавамо да задовољимо усред ноћи.

Ако је одговор: „Потребна ми је тишина“, онда треба пронаћи мале тренутке мира током дана. Ако је одговор: „Потребна ми је забава“, можда је дан организован тако да у њему нема места за уживање. А ако кажемо: „Потребно ми је да осетим да о нечему сам одлучујем“, онда проблем није само ноћни – суочавамо се са дуготрајним недостатком аутономије.

Могу да помогну и неке практичне мере: одредити време после којег се искључују дигитални уређаји, изнети телефон из спаваће собе, бирати вечерње активности које имају јасан крај, смањити број недовршених обавеза пре одласка на спавање или створити ритуал који означава прелазак из дана у ноћ.

Истраживања показују да је прокрастинација одласка на спавање повезана са саморегулацијом и недовољним ноћним одмором. Али саморегулација не функционише у празнини – најчешће попушта када смо преоптерећени, уморни или емоционално исцрпљени.

Можда је зато најважнији корак онај који претходи ноћи: престати да сав одмор, сва задовољства и читав лични живот остављамо за крај дана.