Мит или стварност: Зашто и даље верујемо да су жене боље у обављању више послова истовремено

У једном видео-снимку на Тик-току, који је сакупио 1,4 милиона лајкова, мушкарцима су дате маказе и лист папира, а затим им је постављен задатак да исеку облик јелке док истовремено причају о својој омиљеној успомени са партнерком.

Почињу да причају, али већина прекида причу како се све више усредсређује на сечење. У другом снимку, жена мирно обавља четири различита кућна посла истовремено, док њен супруг једва успева да навуче чарапе и истовремено води разговор.

Ови снимци су направљени да насмеју гледаоце. Али они истовремено одражавају и учвршћују уверење да су жене боље у обављању више задатака истовремено, такозваном мутлитаскингу, од мушкараца.

Истраживања која су покушала да провере овај стереотип дала су веома различите резултате. Ипак, идеја да постоји полна разлика у способности обављања више задатака истовремено и даље је дубоко укорењена у јавности. Истраживачи сматрају да постоји више разлога због којих се овај стереотип одржава.

Мултитаскинг под лупом

Наука је по једном питању сасвим јасна: мултитаскинг је изузетно тежак. Људски мозак је еволуирао тако да се усредсређује на један задатак.

„Можемо да радимо више ствари истовремено само када су оне у великој мери аутоматизоване, али осим тога, људи се генерално муче“, напомиње др Марко Хирнштајн, професор когнитивне неуронауке на Универзитету у Бергену у Норвешкој. 

Међутим, када је реч о томе да ли су жене боље у мултитаскингу од мушкараца, научници се не слажу.

Рана истраживања као да су потврђивала стереотип. Истраживачи из Велике Британије су 2013. године утврдили да су сви испитаници били спорији када су истовремено обављали више задатака, али да је успоравање код мушкараца било знатно израженије.

Две године касније, руски истраживачи су објавили да мушкарци приликом мултитаскинга ангажују већи број можданих региона и да им је ипак потребно више времена, што указује на то да мултитаскинг код мушкараца захтева већи ментални напор.

Затим је слика постала сложенија. Истраживање из 2017. године закључило је да су мушкарци и жене подједнако успешни у мултитаскингу, иако њихов мозак можда користи различите механизме.

Годину дана касније, када су добровољци добили реалистичан задатак – да припреме просторију за састанак док истовремено реагују на бројна ометања – није уочена никаква разлика између мушкараца и жена ни по једном параметру који су истраживачи пратили: прецизности, времену, пређеној удаљености, памћењу шта треба урадити у правом тренутку и способности да се изборе са ометањима.

Истраживање из 2019. године показало је да мултитаскинг доводи до сличног пада брзине и прецизности код оба пола.

Потом је студија из 2021. године потпуно преокренула дотадашњу слику, показавши да су мушкарци успешнији у мултитаскингу од жена. Истраживачи су то објаснили већом брзином менталне обраде информација код мушкараца.

„Резултати су невероватно недоследни“, истиче др Хирнштајн. „Рекао бих да су чак и недоследнији него што је то иначе случај у психолошким истраживањима.“

Како разумети овако различите резултате

Тило Штробах, професор опште психологије на Медицинској школи МСХ у Хамбургу, сматра да су овако различити резултати последица разлика у начину на који су истраживања осмишљена.

„Мој утисак је да је ова мешавина резултата последица различитих врста мултитаскинг ситуација које су коришћене у различитим студијама“, наводи професор.

Мултитаскинг подразумева истовремено обављање два или више задатака, или њихово веома брзо смењивање. Тако, на пример, разговор током вожње представља мултитаскинг, али и кување, јер се састоји од брзог низа различитих радњи.

Различите студије користе различите врсте задатака – у некима се активности временски преклапају, док се у другима брзо смењују. Управо те разлике, сматра проф. Штробах, у великој мери објашњавају зашто су резултати толико различити.

Улогу имају и полне разлике у појединачним когнитивним задацима. Истраживања Марка Хирнштајна показала су да су жене, у просеку, успешније у проналажењу и памћењу речи, док су мушкарци успешнији у просторном размишљању – на пример, у замишљању како би изгледала сложена тродимензионална коцка након ротирања.

„Ако за експеримент о мултитаскингу изаберете задатке који већ сами по себи више одговарају мушкарцима или женама, онда ћете вероватно добити исту разлику коју бисте уочили и када би испитаници обављали само један задатак“, објашњава Хирнштајн.

Добар пример за то представља студија из 2013. године, која је показала да су мушкарци бољи у мултитаскингу од жена. Истраживачи су ту разлику повезали са бољим просторним способностима мушкараца. Занимљиво је да је код жена које су биле у менструалној фази циклуса – периоду када су њихове просторне способности најизраженије – разлика у мултитаскингу потпуно нестала.

Потврђивање претпоставке или зрно истине?

Штробах је уверен да „не постоји никаква разлика између мушкараца и жена“ када је реч о способности за мултитаскинг.

Ипак, стереотип може да постане самопотрвђујућа претпоставка. Ако мушкарци очекују да ће бити лошији од жена, такво уверење може да ослаби њихову мотивацију и уложени труд, повећа анксиозност и умањи њихов учинак, због чега ће изгледати као да је стереотип тачан, иако стварна разлика у способности за мултитаскинг не постоји.

Хирнштајн има нешто другачији став. Слаже се да стереотипи утичу на учинак, али сматра да и сам учинак обликује стереотипе. Људи посматрају како се други понашају и на основу тога доносе опште закључке. Тако настаје стереотип који је, како каже, претеран и сувише уопштен, „али у њему ипак постоји зрно истине“.

„Тренутно немамо доказ да постоји полна разлика у мултитаскингу, јер подаци нису довољно доследни“, истиче Хирнштајн. Ипак, сумња да таква разлика постоји. „Ако је правилно измерите, вероватно ћете пронаћи нешто.“

Једно специфично понашање могло би да стоји иза овог стереотипа

Андре и Дајана Шаматајт, брачни пар истраживача са Универзитета Брунел у Лондону, понудили су другачије објашњење зашто се овај стереотип одржао. Андре Шаматајт је заменик директора Универзитетског центра за когнитивну и клиничку неуронауку, док је Дајана Шаматајт почасни предавач на Одсеку за психологију.

У студији објављеној почетком ове године у часопису Psychological Research, Шаматајтови су задали 41 мушкарцу и 37 жена да истовремено обављају пет различитих задатака у окружењу које је веома подсећало на свакодневне животне ситуације.

За једним столом испитаници су припремали јело пратећи рецепт са имитацијом намирница. Када би се огласио кухињски тајмер, прекидали би тај посао и журили до другог стола, где су морали да обаве два кратка задатка – претрагу телефонског броја и визуелну претрагу – након чега су се враћали „кувању“.

Истовремено су на екрану пратили слајдове са речима и записивали све оне које су се појавиле на црвеној позадини, што је требало да опонаша ситуацију у којој родитељ истовремено пази на мало дете. Поред тога, на сваких 20 секунди преко звучника би се чуо снимљени глас са питањем на које су морали наглас да одговоре, попут: „Да ли бисте радије изгубили сав свој новац и драгоцености или све фотографије које сте икада направили, и зашто?“

У задацима који су подразумевали „кување“, претрагу и праћење информација, мушкарци и жене били су подједнако успешни. Међутим, разлика се појавила у задатку разговора. Мушкарци су више него два пута чешће од жена пропуштали да одговоре на постављена питања.

Када је група независних посматрача, који нису знали шта је предмет истраживања, гледала кратке снимке учесника током извођења задатака, оценили су да су жене које су истовремено обављале више послова деловале сигурније, успешније и мање под стресом од мушкараца. На њихову процену највише је утицао управо учинак испитаника у задатку који је подразумевао разговор.

Андре Шаматајт каже да је истраживање показало две ствари. Прво, мушкарци и жене се разликују у успешности мултитаскинга када један од задатака подразумева разговор. Друго, други људи уочавају ту разлику и на основу ње процењују колико је неко успешан у обављању више задатака истовремено.

„Сматрамо да би управо овај образац могао да објасни како је настао стереотип да су жене боље у мултитаскингу од мушкараца“, наводи Шаматајт.

Ипак, упозорава да резултати за сада показују само повезаност, а не узрочно-последичну везу, те да су потребна додатна истраживања како би се утврдило да ли је управо мања склоност мушкараца да разговарају током мултитаскинга оно што одржава овај стереотип.

За сада није јасно да ли мушкарци намерно прекидају разговор како би се боље усредсредили на задатак или једноставно нису у стању да истовремено разговарају и обављају ментално захтеван посао.

„То може бити свесна одлука“, сматра Хирнштајн. „Али могуће је и да су истовремено били изложени толиком броју захтева да је нешто морало да отпадне, а прво што су занемарили био је управо вербални задатак.“

Ако вас партнер престане да слуша усред разговора док је заузет нечим другим – баш као мушкарци у оним Тик-ток снимцима – „не треба се љутити“, каже Шаматајт. Истраживање указује да је то чест образац понашања, а не знак непристојности.

Међутим, постоје ситуације у којима смањена причљивост мушкараца може представљати озбиљан проблем.

„Постоје веома критичне ситуације у којима је комуникација од суштинског значаја, на пример између пилота и копилота или између пилота и контроле летења“, истиче Шаматајт.

Ипак, још није познато да ли би се ови резултати могли применити и на високо стресне ситуације, попут ванредних догађаја у авијацији, или би се разлика под таквим притиском изгубила. То је, каже Шаматајт, питање за будућа истраживања.

„Пошто је реч о раним налазима, важно је не извлачити преамбициозне закључке и избегавати наслове попут: ‘Мушкарци не могу да управљају авионима’ или слично.“