Екрани заменили игру напољу – деца све мање активна, а све гојазнија

Физичка активност. 2018. године још 28 одсто деце било физички активно свакодневно, 2022. је тај проценат пао на свега 13 одсто, према истраживању Института Батут, које се ради сваке четири године по јединственој међународној методологији.

Док физичка активност пада, време пред екранима расте. Викендом, чак 85 одсто деце проводило је више од два сата на друштвеним мрежама. Четири године пре тога, 2018. било их је 60 одсто.

Проценат деце са прекомерном тежином и гојазношћу порастао је са 21 на 26 одсто. Ово није само естетски проблем, то је ризик за дијабетес, повишен притисак и озбиљне здравствене проблеме у одраслом добу.

„Ово је тенденција савременог друштва, времена у ком живимо у глобалног поретка. Подаци прикупљени на националном нивоу уклапају се и у европске и светске тенденције“, каже Оливера Нинковић са Института за јавно здравље „Батут“.

Са њом се слаже и Снежана Рсовац са Универзитетске дечје клинике у Тиршовој која наводи податак да једном до три пута недељно се сусрећу са појавом дијабетеса код деце млађе од седам година.

„Гојазност код деце, осим физичких и естетских проблема, фантастична је за инфламаторне процесе у организму који изазивају читав низ даљих последица. Осим тога, и инциденца астме је у порасту“, наводи Снежана Рсовац.

Према њеним речима, приметне су велике разлике између данашње и деце пре неколико деценија.

„Модерна технологија их јесте унапредила, другачије сагледавају свет, брже размишљају и реагују на неке ствари, док их је за неке друге животне аспекте потпуно умртвила. Провођење времена на уређајима и скроловање кроз садржај који их занима без бављења физичком активношћу, тера родитеље да после троше време и новац да их воде на тренинге. Раније је било потпуно нормално да се деца играју напољу, скачу, трче, није било толико гојазне деце и потпуно је другачије било време“, наводи Рсовац.

То време се не може вратити, али, како каже, може се инсистирати да се барем физичко васпитање у школама обавезно спроводи и не избегава.

Са друге стране, ту је и емоционална компонента на коју утиче савремено доба.

„Млади се, парадоксално, осећају усамљеније него генерације које су живела у аналогном свету. Нестаје им контакт, додир, живи разговор. Хомо сапијенс је биће односа и интеракције, а не типкања, скроловања и свега онога што савремено доба носи“, истиче Оливера Нинковић.

У Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој, лекари пажљиво приступају проблемима са којима се данашња деца суочавају.

„Увек саветујемо психолошку потпору. Психолози често брже допру до малишана, али и до родитеља. Решавање проблема код деце захтева промену приоритета у породици и начина на који се одвија свакодневни живот“, каже Снежана Рсовац.

Због тога се не каже за џабе да је породица основна ћелија друштва.

„Деца из функционалних породица, које гаје здраве навике, имају добре шансе да одрасту у функционалне и здраве одрасле људе“, додаје Оливера Нинковић.