Најскупљи град за живот у 2026. години

Према најновијој ранг-листи платформе Намбијо, Швајцарски Цирих је најскупљи град за живот на свету. Анализа, која упоређује трошкове живота у градовима широм света на основу података више од 600.000 корисника, показује значајне разлике и открива како се други градови позиционирају на листи.

Швајцарски градови воде на листи најскупљих градова за живот у 2026.

Према најновијој ранг-листи платформе Намбијо, првих шест места на листи најскупљих градова за живот заузимају швајцарски градови. На врху се налази Цирих, а следе Женева, Базел, Лозана, Лугано и Берн.

Међу десет најскупљих градова на свету налазе се и три америчка града: Њујорк је на седмом месту, Хонолулу на деветом, а Сан Франциско на десетом. Рејкјавик, главни град Исланда, заузима осмо место.

Индекс трошкова живота

На основу различитих параметара, индекс трошкова живота за 2026. показује да живот у неким градовима постаје све ближи луксузу. Подаци више нису само куриозитет за странце или номаде у потрази за бољим послом, већ економски сигнал који креатори политике, институционални инвеститори, стратези за некретнине и суверени фондови не смеју игнорисати.

Цирих, са индексом близу 120 у поређењу са Њујорком на нивоу 100, потврђује своју позицију најскупљег урбаног центра на свету. Ово је резултат намерног економског дизајна: Швајцарска ограничава понуду станова кроз зонску дисциплину, чува радна места кроз политику консензуса и одржава куповну моћ кроз јак франк. Резултат је град који функционише као глобални „сеф“.

Женева, Базел, Лозана, Берн и Лугано груписани су близу врха индекса, што одражава политичку економију која толерише високе цене као компромис за институционално поверење, поуздану инфраструктуру и дугорочну фискалну стабилност.

Сједињене Државе: високи трошкови без структуралног јастука

Амерички градови међу најскупљима имају другачију динамику. Њујорк „усидрава“ индекс, док Сан Франциско, Хонолулу и Сијетл настављају да расту. Главна разлика није апсолутни ниво трошкова, већ њихова крхкост: трошкови становања расту брже од плата, здравствена заштита је претежно приватна, а јавни превоз и брига о деци су неуједначени и често регресивни.