Муњевита смена снимака на друштвеним мрежама уништава концентрацију

Видео-снимци од 30 секунди који приказују нечији виртуелни живот, рекламирају производе, тренинге... успевају да држе пажњу деци више од седам сати дневно. Бесконачно скроловање без интеракције, према истраживањима, ствара осећај изолације, празнине, депресије и анксиозности. 

„И деца и одрасли имају потешкоће да се потом задрже на неким дужим садржајима и то за будућност може да представља одређени проблем. Треба радити на таквим садржајима и на балансу између кратких садржаја и дугачких садржаја. Зато је јако битно традиционално школовање, битни су констатни разговори и, наравно, да старије генерације науче доста о дигиталној писмености“, наводи Јелена Радовић, социолог.

Стална дигитална стимулација утиче и на развој одређених функција, поготово у периоду од 10. до 19. године када се формирају идентитет и осећај сопствене вредности. 

„Важно је да их научимо да сами бирају садржај пошто су на тим друштвеним мрежама алгоритми такви да више нисмо активни креатори на Инстаграму, на Тик-току, већ смо пасивни конзументи. Не знамо шта ћемо следеће да видимо, то само буде још једна допаминска бомба која опет може да утиче и на њихово виђење света, њихов доживљај себе, да утиче на то да се пореде са другима, са неким нереалистичним стандардима“, објашњава Јелена Новковић, психотерапеут под супервизијом.

Иако Инстаграм и Тик-ток тврде да штите млађе кориснике, алгоритми ових мрежа у првим минутима коришћења пласирају садржаје који укључују поремећаје исхране, самоповређивање, па чак и насилне или екстремистичке поруке. Због тога једно од петоро адолесцената пати од озбиљних психијатријских проблема. 

„Дугорочно и неконтролисано скроловање знамо да може да доведе до различитих немира па наравно и до зависности. У многим земљама ово је препознато као један тип зависности па чак и психолози доста говоре на ту тему. Између осталог, раде не само са децом већ и са одраслима када је неконтролисано коришћење мобилних уређаја и уопште платформи, нарочито платформи са кратким садржајима“, истакла је Јелена Радовић.  

„Када значајно крене да опада квалитет живота, када дете крене да губи нека интересовања која је раније имало, да губи социјалне контакте које је имало, да опада значајно успех у школи, да реакција на рецимо одузимање телефона или ограничавање буде стварно претерано бурна, да није само неки тинејџерски бунт или тражење аутономије, већ стварно да се јави нека анксиозност, узнемиреност, тада су можда неки знаци да се поразговара прво са дететом можда и са школским психологом, педагогом“, саветује психотерапеуткиња Јелена Новковић.

Важно је поставити правила унапред и што се тиче садржаја, времена коришћења, и приступа. Савет психолога је да се детету нуди више опција – у виду спорта, уметности, али је можда најбитнији лични пример.