Емоционално занемаривање је невидљиво – нема модрица, опекотина, рана

Сваки родитељ се труди да детету пружи најбоље, да му посвети време, обезбеди потребне услове за лепо детињство. Међутим, у свакодневној брзини дешава се да немамо довољно енергије, снаге и живаца, па често не будемо довољно посвећени деци. Зато све чешће чујемо појам емоционално занемаривање, шта овај појам представља и какве последице оставља.

Родитељство је тешко и само по себи јако изазовно. Колико год ми желели деци да посветимо пажњу и време, поред свакодневних обавеза некада се чини да је неизвољиво. Зато, све чешће долази до занемаривања, поготово емоционалног које је мање уочљиво од физичког.

„Емоционално занемаривање представља сет различитих образаца понашања које родитељи или старатељи имају у односу на своју децу. То су сва понашања која деци не обезбеђују емоционалну сигурност. И не подржавају њихов психички развој.Пре свега говоримо о перманентном критиковању деце, одбацивању, вређању, омаловажавању, изолацији, застрашивању, охрабривању да се укључе у неке социјално неприхватљиве активности… „, рекла је Невена Чаловска Херцог, психотерапеут.

Додаје да не постоји физичко злостављање или занемаривање које нема и компоненту емоционалног. Оно представља посебну категорију где је често неприметно, па и несанкционисано. Ако траје дуго оставља озбиљне последице на ментални развој и здравље.

Емоционално занемаривање је невидљиво, нема рана, нема модрица, нема опекотина

„Често се у нашој култури сматра да родитељи који су родили децу, најбоље могу да их разумеју, да имају права да се понашају онако како они желе. Оно што може да укаже на проблем је да дете заостаје у свом психосоцијалном развоју, да се често понаша као да је млађе дете, да је често пасивно или да је изузетно узнемирено“, рекла је Невена Чаловска Херцог, психотерапеут.

Додаје да проблем са емоционалним занемаривањем детета, ставља децу у ситуацију да су стално на опрезу. Не знају када ће доживети нешто што их угрожава, често су окривљена у породици за нешто лоше. То покушавају да преживе на различите начине. Лош успех у школи, слаба концентрација, лош сан, вишак килограма, слаб апетит, узимање психоактивних супстанци.

„Потребно је реаговати што пре, јер што дуже траје и што се чешће понавља последице су трајније. Читав спектар интервенција које нуде Центри за социјални рад, психолози психијатри, психотерапеути, могу да помогну да се породична средина учини сигурнијим местом за дечији раст и развој, што је апсолутно основна људска потреба за ментално здравље“, закључила је Невена Чаловска Херцог, психотерапеут.