Ако вам се оптимизам тренутно чини смешним, покушајте са надом

Оптимизам – идеја да ће ствари испасти добро – може да изгледа смешно с обзиром на све што нам се дешава. Али оно што је Хавел знао, чак и док је седео у својој ћелији, јесте да је нада другачија: идеја да се ствари могу побољшати. То значи да немамо појма како ће се ствари у будућности одвијати – и баш због те неизвесности, наши поступци су и даље важни.

Углавном гајимо стереотип о нади као наивној, да је привилегија повлашћених, чак и да је токсична: да значи да затварамо очи пред проблемима света. Није ништа од тога. Пре неколико векова, филозоф и теолог Тома Аквински описао је наду као борбу за постизање циљева који су „тешки и тешко достижни“. Савремени психолози су следили његов пример, описујући наду као бедем против очаја у тешким временима.

Како то функционише? И што је још важније, како се може користити да утиче на промене у нашим животима и нашем друштву?

Нада садржи три важна елемента. Прво, циљ, нешто позитивно што се може, али не мора догодити у будућности. Друго, моћ воље, жеља да се постигне тај циљ, и треће, моћ пута, пут који се следи. Тамо где оптимиста може седети и чекати да стигне светла будућност, особа пуна наде креће се ка њој, често уз велики напор. И због тога, нада – више од оптимизма – предвиђа способност људи да остваре своје циљеве.

Ако сте узнемирени због тренутне ситуације, наду можете искористити на најмање два начина. Прво, најпре можете стабилизовати свој живот. Истраживања откривају да су људи који се надају отпорнији када се суоче са потешкоћама, као што су хроничне болести и губитак.

У вртлогу догађаја које не можемо да контролишемо, нада нас усмерава на оно што можемо. Враћајући осећај деловања, може донети мир, сврху и снагу.

Ово није само празна прича. Енергија коју пружа нада била је камен темељац друштвених покрета широм света и кроз историју. Психолози су испитивали деценије истраживања колективне акције, спремности људи да се заједно боре за циљеве у које верују. Једна од снага која је највише покретала колективну акцију био је осећај ефикасности. Људи се боре када замисле да би се борба могла добити. Другим речима, када осећају наду.

Један извор ефикасности – и наде – је сазнање да чак и када су системи неправедни и штетни, већина људи није. Али медијске компаније цветају у гневу, преплављујући нас екстремним и запаљивим приказима „друге стране“. Када некритички конзумирамо ове поруке, пропуштамо огромне делове заједничких основа које већина људи дели.

Подлегање цинизму може изгледати као мелем на рану, али то је замка – која нас води даље од решења која су нам потребна. Уместо тога, морамо прихватити напоран рад наде: препознавање наше заједничке хуманости, тражење заједничког језика и изградњу коалиције која превазилази поделе.

Ово није пуста жеља; то је стратегија, намера и неопходност. Нада није само начин размишљања – то је план.