Једна љубав а два крова - зашто старији парови бирају одвојени живот за срећније везе
Уживање у романтичној вези без заједничког живота или „бити заједно, живети одвојено“, показало се као популаран аранжман, а истраживање показује да се партнери, посебно старији од 60 година, у оваквим везама осећају боље.
Бити у озбиљној вези, а живети на одвојеним адресама дуго је био стил живота који је више повезан са младим људима који се тек осамостаљују.
Али, они у шездесетим годинама и старији, који су у везама попут људи у двадесетим, задовољнији су животом, показало је највеће истраживање те врсте у Великој Британији, пише Гардијан.
Парови који се сретну у каснијој животној доби и одлуче да не живе заједно много су бољег менталног здравља у поређењу са онима који су у браку или живе заједно – јер нема уобичајених „трзавица“, „интензивних свакодневних интеракција“ и обавеза неге које долазе у таквим везама, показало је истраживање.
Овакви парови такође избегавају „правне и институционалне обавезе“ које им отежавају излазак из несрећног брака, према студији професора Јанг Хуа са Универзитета Ланкастер и др Рорија Колтера са Универзитетског колеџа у Лондону.
Доводећи у питање перцепцију да старији људи више воле „конвенционалније“ аранжмане који укључују брак и кохабитацију, истраживање је показало да када старији од 60 година оформе нову везу, „бити заједно, живети одвојено“ је најпопуларнија опција: 10 пута чешћа од брака.
Глумица Хелена Бонам Картер и редитељ Тим Бартон живели су одвојено – једно поред другог – током своје тринаестогодишње везе. Први пут су се срели када је Бартон (56) режирао филм Планета мајмуна у коме једну од улога тумачи и Хелен Бонам Картер (48).
Ново истраживање се заснивало на подацима из британске Лонгитудиналне студије о домаћинствима, у којој су праћени старији од 60 година, њихови односи и ментално здравље између 2011. и 2023. – када је ова тема први пут посматрана на националном нивоу.
То прати ранија истраживања која су се бавила одвојеним животом у целој популацији и установљено је да је то „трајнија врста односа“, посебно међу старијима од 60 година, наводи проф. Ху.
„Ако погледате млађе људе, они живе одвојено јер нису могли да приуште заједнички стан, али за старије људе слика је сасвим другачија – то је дугорочни аранжман, а не пролазан“, додаје Ху.
Док је студија открила да брак нуди незнатно већу користу у погледу менталног здравља старијих од 60 година, установили су и да постоји много мањи ризик по ментално здравље када се овакве везе прекину, него што је био случај са прекидом брака или ванбрачне заједнице.
Претходна истраживања су показала такође, да су користи за ментално здравље у браку и кохабитацији веће за мушкарце него за жене и да „старије жене обично преузимају већи удео у кућним пословима и пословима неге“ у таквим односима.
Насупрот томе, старије жене и мушкарци имају сличне користи у погледу менталног здравља у партнерским везама у којима живе одвојено, према студији која ће ускоро бити објављена у Journal of Gerontology: Social Sciences.
Међутим, професор Ху напомиње да „нису пронашли доказе да је оваква врста веза у порасту“ међу старијима од 60 година. „То није ново, то је ново у смислу пажње која се томе посвећује“.
„Морамо да признамо снагу ових веза. Оне су заиста важне у одржавању добробити појединаца. Оно што је такође интересантно је да је међу старијим људима који су били у вези, а живели одвојено, њих 64 одсто живело на одаљености од 30 минута једно од другог – и били су више родно егалитарни.“
„Овакви парнерски односи су нека врста фине равнотеже између интимне заједнице и индивидуалне аутономије. Омогућава појединцима да и даље задрже своју посвећеност постојећим породичним односима, остављајући им простора да имају интимног партнера у касној фази живота.“
„Што се тиче бројева, много је више млађих људи који живе одвојено, али они то раде под потпуно другачијим околностима. Код млађих одраслих особа које живе одвојено, седам од 10 каже да жели да се у наредне три године усели заједно, за разлику од само једне од четири старије особе.”
Додавши да истраживање има за циљ да продуби знање о „важном, раније занемареном аспекту интимног живота старијих људи“, професор Ху напомиње да то такође има импликације на креаторе политике у вези са бригом, менталним здрављем и политикама према припадницима ове старосне популације.
Коментари