Кад уместо похвала за бригу о животињама стигне осуда или напад

Истраживања показују да око 60 одсто грађана Србије има најмање једног кућног љубимца. Многи од њих осим о својим, брину и о животињама које живе на улици. И често управо због тога, уместо похвала, доживљавају осуду околине.

Биљана Ерчић од непријатних искустава издваја коментаре: „Боље да шеташ дете или неког мушкарца, него што шеташ пса“, „Како она спава у твом кревету, кревет је за људе“, „За животиње је улица, двориште, може нека кућица, али како пас у кревет“.

Када учестали коментари прелазе црвену линију, више нису проблем појединца, већ друштва, сматра психолог Саша Вујић.

„Сигурно да се људи осећају као да се упире прст у њих, тако да то јесте једно наизглед конкретно питање да та једна претпоставка да ми можемо да водимо своје животе како желимо – некако данас у данашњем времену често и отпада“, истакао је Вујић.

Од коментара до вербалних и физичких напада

Дешава се да не остане све само на коментарима. Многи суграђани који брину о напуштеним животињама на улици суочавају се са већим проблемима од непријатних коментара. Они су неретко на мети вербалних, али и физичких напада.

Има и оних који тврде да су нападе пријављивали полицији и комуналној милицији, али да нико није реаговао. Уз подсмех су им, како кажу, говорили да имају важнија посла.

„Институције немају никакво право да када им се неко обрати било кога исмевају и нападају, већ имају обавезу да пруже заштиту, а непружање заштите је озбиљно кршење прописа. Ако сте ви физички нападнути због било чега ту је обавеза државних органа да вас штите, а никако да вас исмевају, питају или осуђују због тога што ви имате животињу“, објаснила је повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић.

Љубитељи животиња тврде да и међу њима има екстремних случајева и агресивних власника љубимаца. Поручују да су то изузеци и да они само желе да помогну онима од којих сви окрећу главу.