Последњи ковачи у Сјеници – тежак, црн, прљав, али поштен посао

Породица Биџевић из Сјенице, једна је од последњих чувара ковачке ватре у Србији.

У центру Сјенице још увек се чују ударци тешким чекићем по ужареном гвожђу. Кују га и мушка, женска и дечија рука.

Ковачница је стара преко 100 година, стари су, али још у функцији и чекић и наковањ.

„Производимо ланце, супруга и ја. Она ради брусилицом и на ватри савија алке. Радили су ово деда, покојни отац, данас ја“, каже Елвис Биџевић, ковач из Сјенице.

Са врелим гвожђем Бисера ради силом прилика.

„Није ми свејено, али фала богу научила сам. Супруг има здравствених проблема, има ту муку, ту мултиплусклерозу. То ме је највише натерало да научим посао“, признаје Бисера Биџевић.

За овај посао треба и снага и кило хлеба, каже у шали четрнаестогодишњи Илијаз. Ученик је у основној школи, али и шегртује у ковачници.

„Све што зарадим дам оцу и мајци. Волим да им дам оно што сам ја зарадио“, каже Илијаз.

Тежак, црн, прљав, али кажу поштен посао.Још један од старих заната који изумиру, али захваљујући овој сложној породици ковачка ватра у Сјеници још увек гори.