Доктор који 30 година истражује умирање, уверен је да оживљавање више није научна фантастика

Парнијино тридесетогодишње истраживања о томе где се живот завршава и где почиње смрт учинило га је водећим стручњаком који заступа тезу да васкрсење више није научна фантастика.

Своја открића је објавио у књиз Луцидно умирање (Lucid Dying) у којој износи убедљиве доказе да оживљавање мртвих није тако тешко као што можда мислимо, и његово истраживање о томе шта се дешава када свест нестане.

Парнија, иначе Британац који се усавршавао у болници у Лондону, сматра да је равна линију на ЕКГ-у (електрокардиограму) бесмислена.

Можете да преокренете смрт, и то није само жеља, то је стварност“, каже овај педесетдвогодишњак у интервјуу за Телеграф. „Људи су некада мислили да никада нећемо моћи да летимо, а камо ли изван атмосфере Земље. И да смо у то веровали, никада не бисмо ни покушавали.“

Смрт, додаје, пати од страшно лошег публицитета. „Ако уклонимо ту друштвену ознаку која нас тера да мислимо да све престаје, и сагледамо то објективно, то је у суштини процес повреде“ – који се, како верује, може лечити.

Истраживања спроведена у протеклих пет година јасно су показала да је наша идеја умирања „једноставно друштвена конвенција која није у складу са научном реалношћу“. Ова „нова граница науке“, како Парнија каже, делује бар мало револуционарно, суштински оспорава једну од две животне неминовноси (порез нажалост још увек нико не оспорава). Али он остаје фрустриран што постојеће теорије о смрти, које су „или застареле и искрено погрешне, или у најбољем случају неадекватне и нетачне“, опстају с обзиром на истраживања и алате који су нам сада на располагању.

У 2012, стопа реанимације након срчаних застоја у његовој болници у Њујорку износила је 33 процента (у поређењу са просеком у САД од 16 процената). Парнија верује да је његов тим једини на свету који пацијентима даје коктеле лекова сличних онима за које је доказано да успешно чувају органе свиња након кардиопулмоналне реанимације (CPR), који су „значајно побољшали преживљавање".

Парниjа, који има истоимену истраживачку лабораторију на универзитетској клиници Лангоне у Њујорку, каже да се мозак може спасити не само у наредним сатима, већ и данима. У једном случају откривено је да мождане ћелије задржавају пуну функцију 48 сати након што су уклоњене из тела особе – и поред тога што је био смештен у лед.

Последњих година, оваква открића су се изненада појавила и у великом броју. Парнија цитира студију Универзитета Јејл из 2019. у којој је детаљно описано како су обезглављени свињски мозгови оживљени до 14 сати постмортем као један од најубедљивијих доказа за оно што би могло да се уради и код људи. Друга студија коју је Јејл објавио 2022. године показала је како модификована машина за срце и плућа у комбинацији са низом лекова може да обнови органе код свиња. „Само је питање времена“ када ће ти исти резултати превазићи баријеру свиња – људи, сматра Парнија.

Иако би обећање да ћемо преокренути смрт било убедљиво, наша тренутна опсесија да осујетимо време је неизмерна. Суплементи и тинктуре пуне полице у апотекама и рекламирају се по друштвеним мрежама, док подкастови са звездама које пркосе времену имају милионске прегледе. Недавно је поново привукла велику пажњу вест о првом европском стартупу за крионику, чије услуге дубоког замрзавања коштају 170.000 фунти по особи.

Крионика тек треба да докаже да је способна да врати људе у живот (Парнија то назива „пожељним размишљањем“), с обзиром на то да је „идеја да је хлађење тела добра заштита тачна“. Он указује на случај Британке која је доживела хипотермију током планинарења по Шпанији 2019. године, чије је срце престало са радом шест сати док су спасилачке екипе покушавале да је лоцирају. „То је далеко више од времена за које људе проглашавамо мртвима“, напомиње др Парнија.

Ипак, након што је пребачена у специјалистички центар са машином за екстракорпоралну мембранску оксигенацију (ECMO, која преузима функцију срца и плућа када тело није у стању да то уради), она је оживела. „Имала је среће што су имали (ECMO). Они су то урадили, нису одустали од ње. Да су је одвели на неко друго место, била би проглашена мртвом.” (У другом сличном случају, жена је враћена у живот седам сати након што је пронађена на хладноћи у парку.)

Повратак из мртвих

Ови примери су ипак изузеци, али Парнија тврди да не морају бити. Углавном, кардиопулмонална реанимација – ЦПР, која је уведена 1959. године, остаје наш једини метод оживљавања – упркос чињеници да има 10 одсто успеха, а многе болнице имају ЕЦМО машине. „Зашто то радити са нечим што је тако инфериорно, што или не функционише како треба или на крају оживљава људе, али им оставља оштећења мозга?“

Ипак, није само воља та која спречава медицинске стручњаке да покрену мисију васкрсења са пуним радним временом. С обзиром да су болнице преоптерећене вероватноћа да ће одељења имати ресурсе и особље да буду уз кревет пацијената 24 сата дневно, седам дана у недељи, можда звучи невероватније од идеје да се људи врате од мртвих.

Али Парнија је убеђен да је то могуће. Његова фасцинација овом темом почела 1994. године, када је човек са којим је ћаскао сат раније изненада доживео инфаркт у болницу у којој је радио.

Прерано одустајемо

Доктор Сам Парнија напомиње да због година и пола он је под великим ризиком од срчаног удара. „Зато свима кажем, гледајте, ускоро ћу имати срчани застој. И згрожен сам третманом који ћу добити... Ужасно је кроз шта морамо да прођемо уколико је интервенција могућа“, додаје. „Ако добијем срчани удар и умрем сутра, зашто бих остао мртав? То више није неопходно."

Парнија не верује да сви који умру морају бити оживљен – пацијенти са вишеструким затајењем органа очигледно нису кандидати за продужење живота. Али много је случајева да умиру људи који су иначе доброг здравља. (Парнија наводи случај младе мајке која је избодену на смрт у нападу на тржни центар у Сиднеју раније ове године, или оне убијене у рату). 

„Само вам треба неко да оде у операциону салу, пронађе рану, зашије је и поново врати крв у тело“, каже доктор. Сви они коју умру млади, а иначе су здрави, сви они би потенцијално могли бити спасени.

За Парнију, ове идеје нису језиве, већ „пружају наду, задивљујуће су и подстичу живот“. Баш као што би се враћање људи у живот путем ЦПР-а пре 100 година сматрало научном фантастиком, „немам сумње да ће у будућности људи који би данас били проглашени мртвима бити рутински враћени у живот.”

Доктор Парнаја признаје да је мало вероватно да ће велики помаци на овом пољу бити у потпуности заступљени за његовог живота, али остаје оптимиста.