Јапански криминалци преко телефона пензионерку преварили за више од милион долара

Куриозитет је да су лукави криминалци несрећну жену у потпуности преварили телефоном, односно, да се никада с њом нису срели.

Прва превара и пљачка забележени су половином фебруара када се госпођи из Фунабашија јавило више младих људи који су се (лажно) представили се као полицајци и тужиоци. Они су од ње захтевали да извади новац са свог банковног рачуна и пошаље им га на преглед, јер, наводно, постоји сумња да је на њен рачун доспео новац стечен преварама, те је стога потребна истрага новчаних средстава у њеном поседу. Претили су јој да ако то не учини, да ће и сама бити под сумњом да је део криминалне групе.

Жена је све до краја маја чак више од десет пута поштом слала новац упакован у кутије на различите адресе које су јој дали криминалци који су се издавали за снаге реда.

Поред породичне уштеђевине, она је њима предала и добар део своје пензије. Чак је и раскинула уговор о улагању у деонице и новац који је до тада био везан њиме такође послала себи непознатим лицима из подземља.

Да је реч о великој превари схватила је тек када су се дрски криминалци, опијени успехом, одлучили да од ње покушају да даље изнуде новац тако што су се на телефону представили као радници Министарства унутрашњих послова и комуникација и захтевали компензацију за то што се, наводно, са њеног телефона аутоматски шаљу текст поруке злонамерног, криминалног садржаја.

Она је тада коначно позвала право министарство, где су јој рекли да је реч о криминалцима који се издају за службенике тог државног органа.

Мобилни телефон ефикаснији у изнуђивању новца од пиштоља

У Земљи излазећег сунца преваре путем телефона су вишедеценијски проблем. Том формом криминала баве се организоване групе, најчешће састављене од врло младих људи, које понекад, да би биле теже за откривање и хапшење, своје штабове успостављају у страним државама, попут Филипина и Тајланда, одакле зову жртве у Јапану.

Њихове најчешће мете су пензионери, који су радили током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века када је Јапан био на врхунцу своје економске моћи и који су стога имућнији од потоњих генерација. Пензионери им одговарају и јер понекад имају проблема са слухом и памћењем, те су посебно осетљиви на друштвене ауторитете, као што су полиција или државна администрација.

Преваранти зову насумично, окрећући кућне бројеве забележене у јавним адресарима, или циљано, користећи спискове старијих особа (муштерија, клијената, пацијената) које су украли или откупили од робних кућа, туристичких агенција…

Они по правилу настоје да говорећи брзо и ауторитативно, постављајући низ питања, изазову панику и жртви не дају време да се прибере од првог шока и размисли о томе шта се од ње заправо тражи и да ли то има смисла.

Дуго година „у моди“ је била превара у којој се младић изненада јавља некој старијој особи и понашајући се као да је њен син или унук тражи да му она сместа уплати већу суму новца јер је, наводно, изазвао судар или направио грешку у раду због које мора да брзо компензује оштећену страну како не би завршио у затвору или изгубио посао.

Та превара, позната просто као „ја сам“, по речима којима преварант почиње разговор са жртвом, постала је прави друштвени и културолошки феномен у Јапану, у којем су социолози и психолози покушавали да објасне како је могуће да мноштво преварених нису били у стању да по гласу препознају да на телефону није њихов потомак, већ потпуно непознати мушкарац.

Упркос бројним медијским кампањама за подизање свести и упозорењима полиције, годишња штета проузрокована преварама путем телефона се и даље мери у милионима долара.