Једноставна јапанска метода за уреднији фрижидер и мање бачене хране

Да ли сте икада отворили фрижидер и осетили налет узнемирености? Можда сте се мучили да нађете било шта што бисте могли да поједете усред фрижидера претрпаног теглицама начетих џемова, киселих краставаца, намаза и полупразних боца кечапа или мајонеза. Или сте били у недоумици који од остатака претходних оброка умотаних у фолију треба прво појести. Можда сте чак завирили у давно заборављену пластичну кутију са садржајем који је био у толико лошем стању да сте једноставно све бацили у ђубре.

Ако вам нешто од овога звучи познато, знајте да нисте сами. „То је уобичајена појава. Разлог зашто се храна квари и расипа је зато што је заборавимо у фрижидеру“, каже Кохеи Ватанабе, истраживач управљања отпадом на Универзитету Теикјо у Токију.

Расипање хране у домаћинству је глобални проблем запањујућих размера. У Великој Британији, око 60 одсто отпада хране потиче из домаћинстава, а у САД 40-50 одсто. Слична је статистика и у Јапану. У 2021. години, око 47% од 5,2 милиона тона отпада хране у земљи потиче из приватних кухиња.

Разлози за сав овај отпад код куће су различити, али постоје неки уобичајени кривци у различитим културама и географским подручјима. То укључује и храну која се „губи“ у фрижидерима. Затим, потрошачи често погрешно тумаче значење датума о истеку на храни. А ту је и импулсивна куповина и лоше планирање током посета супермаркету, као и општи недостатак свести о потреби смањења бацања хране.

Практично све земље су свесне ових проблема и многе покушавају да их реше. Али Јапан се суочава са још већим притиском да пронађе решења јер увози скоро две трећине хране. Ово повећава економске и еколошке трошкове бацања јестивих производа.

„Јапан је земља која уопште није самодовољна у снабдевању храном“, каже Томоко Окајама, истраживач управљања отпадом на Универзитету Теикјо у Токију. „Није добра идеја да увозимо више хране него што нам је потребно, а затим да много бацимо.“

Као два од водећих јапанских истраживача отпада од хране, Окајама и Ватанабе истражују основне покретаче зашто храна завршава у канти за смеће, а затим покушавају да искористе те налазе за осмишљавање интервенција заснованих на подацима.

Њихов најновији пројекат примењује технике чишћења фрижидера како би се ухватили у коштац са једним од главних извора бацања хране: страшним претрпаним фрижидером. Као што Окајама каже: „Ако можемо да помогнемо људима да управљају својим фрижидерима, можемо их спречити да забораве на постојање хране унутра.“

Од фрижидера до канте за отпатке

Окајама је 2018. спровео истраживање међу више од 500 становника Токија како би установила зашто су бацили храну. Предвидљиво, испитаници су често претпостављали да су се свежи производи покварили или да прерађена храна више неће имати пријатан укус. Понекад су је једноставно заборавили. Међутим, она је такође идентификовала важан извор конфузије који доводи до расипања: многи људи су бацали храну због одреднице „најбоље употребити до“ одређеног датума.

Међутим, датуми „најбоље употребити“ и „рок употребе“ нису иста ствар – а ни једно ни друго не значи да производ више није добар, посебно у случају ферментисане хране, каже Ватанабе.

„Храна се на крају поквари и неће бити безбедна за јело, тако да би требало да будемо сигурни да је конзумирамо пре тога. Али неке ствари, попут ферментисане хране, имају бољи укус са зрелошћу."

У Јапану и низу других земаља, „најбоље употребити до” се односи на датум до којег је производ на врхунцу укуса, док „употребити до” означава датум за који произвођач гарантује безбедну конзумацију. Међутим, потрошачи широм света углавном мешају ове одреднице.

Чак и ако је храна прекорачила рок употребе, Ватанабе истиче да су произвођачи врло строги у својим проценама. Уместо да само избацујемо ствари на основу њихове ознаке „најбоље-пре” или „најбоље до”, он предлаже да људи користе своја чула – буквално – за одређене нискоризичне артикле као што су разни додаци типа кечап, сенф, мајонез, пецива и ферментисана храна као што је јогурт и сир.

„Помириши, погледај“, каже он. „Већина ствари је добра током прилично дугог периода након истека."

Важност уочавања

У нади да ће смањити количину овог отпада, Окајама и Ватанабе су закључили да би вишеструка стратегија образовања заједнице и практичне технике чишћења фрижидера могле бити од помоћи.

Да би тестирали свој приступ, пронашли су добровољце у Аракави, кварту у северном Токију који је већ укључен у владину акцију смањења бацања хране. Од 2008. године, Одељење за животну средину и чишћење Аракаве је промовисало пројекат под називом „Операција Аракава Мотаинаи“ – уобичајена јапанска фраза која изражава жаљење због отпада.

Испробали су много стратегија за промену понашања током година, али је делотворност било тешко измерити, каже Јукико Мијазаки, директор одељења.
Тим се настанио у два стамбена комплекса у Аракави, један за експерименталну интервенцију, а други контролни. Прво су Ватанабе и Окајама провели неколико дана сортирајући око тоне отпада из станова. Одвојили су, измерили и снимили сву храну која је бачена.
Пронашли су комаде остатака од хране помешане са воћем и поврћем и неотворена паковања резанаца, хлеба, грицкалица, меса, сосова, тофуа, рибе, пића и лоптица од пиринча. Отмене кутије нетакнутих или једва поједених колачића, чоколаде и других слаткиша биле су још један од уобичајених отпадака, што указује, напомиње Окајама, да су те ствари „вероватно били поклони, које нико није желео“.

Тим је такође посебно приметио велику количину ферментисане хране, посебно јогурта, што показује неспоразум о тумачењу датума употребљивости, сматра Ватанабе. „Ферментисана храна је била и даље употребљива, не квари се тако лако.“

Затим су Окајама и Ватанабе одржали састанке са волонтерима становницима у стамбеном комплексу Скај хајтс, како би их упознали са пројектом. Одржали су кратко предавање о расипању хране, говорили о тумачењу ознака о датуму на производима и увели скуп „подстицајних“ интервенција: методе које су имале за циљ да суптилно усмере људе ка позитивним изборима понашања без велике обавезе.
Ови подстицаји су укључивали технике за паметнију организацију фрижидера – које би свако могао да испроба ако жели да смањи отпад.

Како организовати фрижидер

За почетак, Ватанабе и Окајама су становницима дали траке јарко црвено-беле боје. Њима је требало да обележе део фрижидера резервисан за артикле којима брзо истиче рок употребе, или да се залепе директно на производе које треба прво да поједу како би им скренули пажњу на њих. Такође су поделили прозирне пластичне посуде са покопцем са отвором на врху који је требало да учине видљивијом и лако доступном кварљиву храну.

Истраживачи су такође поделили налепнице на којима су приказане две особе са спојеним рукама испод поруке „Не могу да те једем. Тако ми је жао." Подстицали су учеснике да ставе једну од ових налепница на сваку храну коју су бацили и да одвоје тренутак да интернализују поруку налепнице. Као што Окајама каже, „Мислим да је ово свесно обраћање пажње веома важно."

Две недеље након састанка са становницима Скај хајтса, истраживачи су спровели још једну анализу сортирања отпада. Резултати су били охрабрујући: открили су смањење отпада од хране за 10 одсто у експерименталној групи и повећање од 10 одсто у контролној.

Анализирајући добијене резултате, Ватанабе сматра да је интервенција у ствари донела смањење отпада од хране за 20 одсто. (Он и Окајама претпостављају да је повећање отпада у контролној групи могло делимично да се објасни тиме што је био децембар месец када се много кувају јела која готово неизбежно стварају више отпада.)

У накнадним анкетама са волонтерима из Скај хајтса, њих 77 одсто је рекло да су користили пластичну посуду са поклопцем, 18 % је користило налепнице, а 13 % је користило траку. Чини се да је само разговор о расипању хране и њено стављање у први план људима такође био значајан фактор за промене.

Мотаинаи дух: жаљење за баченом храном

Ватанабе и Окајама не знају у којој мери се њихови налази у Аракави могу применити на другим местима у Јапану или шире. Али спроводе накнадни експеримент по истој методологији у 520 домаћинстава у Нагаију, граду у префектури Јамагата. Ово би могло да охрабри локалне власти широм Јапана да испробају сличне програме у својим заједницама. „То не кошта превише“, каже Ватанабе. „Ако се локалним властима свиђа идеја, могу је прилично лако спровести.“

Мијазаки и њене колеге већ унапред размишљају о начинима на које могу да допру до већег броја становника Аракаве, укључујући одржавање информативних кампања и подучавање деце о губицима хране. „Наш изазов је како да натерамо што више домаћинстава да спроведу подстицајне мере у пракси“, каже она. „Желели бисмо да помогнемо у неговању мотаинаи духа.“

Међутим, људи не морају да чекају на представнике владе. Свако може да користи пластичне тацне, траке и налепнице, без обзира на ком крају света живи. Такође би могли мало више да размисле када неку храну заиста треба бацити“, напомиње Окајама. „Бацање хране само зато што је прошла свој најбољи рок употребе је губљење ресурса – а такође и новца.“