Како смо захваљујући друштвеним мрежама сви постали „путописци“

Постоји део села дуж јужне обале Исланда који је био прилично празан пре 15 година. Породица која је деценијама поседовала и обрађивала земљу преселила се у Рејкјавик, удаљен три и по сата. Неколико посетилаца је повремено свраћало у ове крајеве, које је – осим што је одличан пашњак за овце – такође дом уског, стрмог кањона који изгледа као да је део сценографије из Господара прстенова.

Ствари су почеле да се мењају негде око 2013. године, када је неколико неустрашивих путника почело да објављује фотографије кањона на друштвеним мрежама – понекад са приложеном геолокацијском ознаком. Одједном, свако ко има интернет могао је да дође до ове задивљујуће локације до које једва да има пут.

Гужва је брзо почела да расте. А онда се 2015. догодило још нешто: Џастин Бибер се појавио са филмском екипом. Дошли су да сниме музички спот за Биберову песму I’ll Show You. Снимали су на неколикоместа дуж јужне обале Исланда, укључујући и кањон.

Бибер хода дуж ивице литице и пева „Мој живот је филм / И сви га гледају“. Откако је видео постављен на Јутјуб у новембру 2015. године, прегледан је више од пола милијарде пута.

У року од неколико година, број посетилаца кањона је порастао са око 3.000 годишње на 300.000, према речима запосленог у Агенцији за животну средину Исланда са којим је разговарала новинарка Тајма. Али тада није било ни правог паркинга за посетиоце, а камоли купатила, шеталишта или путоказа који би водили гомиле туриста. Без икакве инфраструктуре која би га заштитила, пејзаж се претворио у блатњаву јаму – а власници кањона једва да су знали шта их је снашло.

Утицајнији смо него што мислимо

Лако је видети како видео мега-славне личности, попут Бибера, утиче на неко одредиште. Али шта је са садржајем о путовањима са друштвених медија? Испоставило се да чак и они са малим бројем пратилаца имају много већи утицај него што се мисли. А то је моћ са којом сви морамо да научимо да пажљиво рукујемо.

Истраживање из 2019. показало је да је скоро половина испитаника тражила инспирацију за путовања од такозваних инфлуенсера и открило је да је 86 одсто одабрало своје дестинације за путовања на основу садржаја друштвених медија који су поставили пријатељ, члан породице или колега.

Међу генерацијом зед, ова друга бројка је порасла на 92 одсто. Испоставило се да су људи заиста заинтересовани за наше фотографије са одмора, барем када се појаве на њиховим друштвеним мрежама. А садржај који правимо могао би да обликује њихове одлуке о путовању.

Истраживање из 2017. године међу одраслим Британцима старости од 18 до 33 године показало је да је 40 одсто испитаника навело да је њихов најважнији мотиватор приликом одлучивања где да оду на одмор „колико је инстаграмабилна“ била дестинација. Накнадна анкета путника генерације зед открила је да „колико ће Тик-ток прегледа и лајкова генерисати њихови видео-снимци са одмора“ једини одлучујући фактор у њиховим одлукама о дестинацији.

А ако се погледа рангирање локација на свету са највише објава на Инстаграму, туристичке дестинације које доминирају листом су: Дизниленд, Ајфелова кула, Биг Бен, Нијагарини водопади, Мачу Пикчу и Ваикики, сви су недавно ушли у топ 20.

Профитирање и подстицање колонијалних стереотипа

Идеја да се туристичка дестинација види првенствено као место на које се може полагати право на нашим профилима на Инстаграму одражава најважнију критику са којом се путописно писање суочавало током година: да овај жанр овековечује колонијалне стереотипе – или још горе, да ствара нове. Јер, иако су друштвени медији повећали број и разноликост „путописаца“ широм света, то је такође подстакло многе од нас да лутају светом у потрази за људима и пејзажима које можемо да искористимо за личну корист.

Професор Шон Смит са Универзитета у Тилбургу прави бави се проучавањем овог феномена. Важно је разумети ову динамику, каже он, јер Инстаграм нису само забава и игре: слике које се деле у апликацији нуде нам нацрт идеологија које су у основи модерног туризма.

У свом раду, Смит је документовао бројне објаве на Инстаграму које одржава колонијалне стереотипе, и наводи неколико конкретних примера који се понављају: „тропска егзотика“ (на пример, туриста који стоји сам у камбоџанским рушевинама); „поглед са литице“ (Бибер размишља о исландском пејзажу са ивице литице); и, коначно, „фантазирана асимилација“ (туристкиња облачи сари и позира са групом Индијки да би добила прилику да се покаже својим пријатељима).

Проф. Смит тврди да је ова врсте визуелних мотива који се понављају, пуна колонијалних одјека, приказује туристичке дестинације „као доступне за поседовање и потрошњу“. А прављење и дељење оваквих слика изнова, изнова и изнова одржава осећај да туристи имају право да „потроше“ дестинацију на овакав начин.

Истиче да, иако су многи од нас постали осетљиви на колонијалне призвуке путописа из 20. века и раније, сада морамо да подвргнемо истом испитивању оно што видимо – и оно што производимо – на друштвеним медијима. „Као нови мултимодални облик путописа Инстаграм нуди углавном некритичан простор за застареле појмове путовања“, сматра Смит.

Шта нам је чинити

Дакле, шта би добар туриста требало да ради по овом питању? Да престане да користи друштвене мреже – или барем да престане са објављивањем?

Можемо почети тако што ћемо преиспитати вредност онога што видимо на друштвеним медијима и тако што ћемо бити осетљиви на значења и импликације које леже испод површине објављених фотографија. А када креирамо објаву, можемо да ставимо нешто или неког другог осим нас самих у центар.

Можемо да поделимо нешто што представља врсту перспективе или приче за коју се надамо да би неко други могао да подели о нама, или о нашем родном граду. И можемо да се подсетимо да имамо велику моћ као „инфлуенсери“ над људима који нас прате, чак и ако су то само наши стари познаници из средње школе и рођаци.

Зато што људи гледају шта радимо – и то обликује како они виде свет.