Како су гарсоњере прокрчиле пут у стамбеној изградњи међуратног Београда
Пројектовање малих станова било је веома актуелно у Европи у међуратном периоду, како због функционалности, тако и због цене, те су и београдски архитекти почели све више да уочавају неопходност функционалних, економичних станова мале квадратуре. Тако је у међуратном Београду постала популарна гарсоњера.
Београдски архитекти узоре су налазили у чешкој, француској, белгијској, аустријској пракси, а промотер малих функционалних станова у Београду међу првима је био Милан Злоковић.
На иницијативу Милосава Стојадиновића, начелника Министарства социјалне политике, у циљу пропаганде, 1921. године била је уприличена изложба станова, а као пратећи програм одржана је конференција. Величина малих станова тада је варирала, будући да се у Грађевинском закону из 1932. године, који је предвиђао олакшано грађење малих, јефтиних, здравих станова, под малим станом и даље подразумевао стан до 100 метара квадратних, у зградама са спратом и мансардом.
Ретке плански изграђене мале, хигијенске станове финансирао је Михаило Бајлони за своје чиновнике и раднике у Сарајевској улици, а извела их је по свом пројекту фирма „Тунер и Вагнер“, 1923. године. За мале хигијенске радничке станове први се у Београду залагао Јан Дубови, који је 1926. године у часопису Савремена општина објавио свој предлог радничког дуплекс стана са поделом на дневну и ноћну зону, површине од 36 до 38 метара квадратних.
За економичан систем градње станова залагао се и Бранко Максимовић, а имао је прилику да их изведе као општински архитекта. Међутим, у дотадашњој пракси, мали станови најчешће су били нехигијенски.
Градња оваквих станова добијала је промоцију и у медијима. У Београдским општинским новинама за то се залагао уредник Слободан Видаковић.
Док је у јавности вођена полемика о препорученој квадратури малих станова, Бранислав Маринковић залагао се за пројектовање гарсоњера или студија. Као добар пример уштеде простора, Иван Здравковић је истицао претварање спаваћих соба преко дана у радни простор увлачењем кревета у зид. Поједини архитекти пројектовали су уградне ормаре.
Нереализовани пројекат Јана Дубовија за зграду у Светогорској 43, из 1934. године, представља значајан доказ о инвентивности и потенцијалу београдских архитеката.
Након бројних апела, пројектанти и инвеститори током четврте деценије у склопу стамбених објеката уводе и гарсоњере, а томе је допринео и велики број самаца у Београду.
Гарсоњере су се сатојале од предсобља, собе и купатила, док су чајне кухиње или „алкове” служили за припрему хране на решоу. Гарсоњере су у стамбеним зградама најчешће смештане у мансарде, у верикалној зони зграде у леви или десни угао, а ређе у централној верткали прочеља.
Уочи Другог светског рата и у другим југословенским градовима повећана је изградња малих станова и гарсоњера. Иако је пројектовање малих станова било међу најактуелнијим социјалним проблемима у Београду, Краљевина СХС заостајала је по овом питању за европским државама.
Коментари