Глумица Тијана Вучетић у потресној исповести открила све о насиљу које је доживела од бившег супруга

Трауме из детињства оставииле су трагове.

„Немоћ, самоћа, сама са дететом и то што никоме нисам испричала. Нико није знао. Мало касније, једна особа, та особа ми је била све и свја у тим тренуцима, да би касније ескалирало и да би моја породица сазнала и питала, такође, зашто си ћутала, чему, због чега. Моја мајка је трагично настрадала још 2004. године, када сам ја имала 25 година. Први пут ја сада уопште причам о томе, никада нисам у јавности то изговорила, трагично је настрадала и носим тај нож у леђима. Када кажем трагично, изузетно је трагично, самоубиство. Треба се носити са тим, живети са осећајем кривице, могла сам да спречим, зашто нисам, заправо шта год да сам урадила, увек би неко кајање следило. Ја то нисам могла да спречим”, присетила се Тијана најтежих тренутака у свом животу, и додала да је њена мајка била у депресији јер је исто трпела насиље.

Од кога је Тијанина мајка трпела насиље

„Исто као и ја, од свог партнера, мужа, супруга. Ја нисам трпела као моја мама, ја сам то после две године брака решила, она није, она је остала. Није мој отац био лош, напротив, имао је добру душу, изузетно правичан, поштен, моралан човек, али алкохол је учинио своје”, нагласила је Тијана.

Тијана је рекла да је оца изгубила пре неколико месеци и да, док је он био жив, била је јако љута на њега, али сада када га нема, све би учинила да може да га врати. Од раног детињства је морала да чува мајку од оца, да је штити. Такође, поред ових проблема, пре три године, током короне су јој открили аутоимуни проблем против којег се и даље бори. После свих ових проблема, данас поново воли и у срећном је браку годину дана.

Насиље је почело док је била трудна

„Почело је у раној трудноћи. Моја ћерка има 13 година. У раној трудноћи, у средњој, ако могу тако да кажем и у позној и одмах након порођаја и касније”, истакла је Тијана и додала да је муж тукао без икаквог повода, а када се отрезни би се кајао.

„Не знам да ли је горе физичко или психичко насиље. Мислим да је чак психичко и горе од самог физичког, јер жене себе, у неком тренутку, окривљују, себе стављају у улогу кривца, зашто сам му то урадила, зашто сам то нешто изговорила или шта год. Почињу себе да криве за све то, ја нисам добра. Ја нисам дошла у ту фазу, далеко било, али многима се и то деси”, рекла је глумица, и додала да није отишла после првог ударца јер је мислила да ће бити боље.

Да ли је било повреда или модрица како би најближи приметили да се нешто лоше дешава?

Није било трагова, пошто су били ударци у пределу главе и није било трагова. Није било удараца по телу, само по глави, отвореном шаком или песницом, е сад један или сто један, исто је, после првог, жене бежите, биће хиљаду први, то свима треба да буде јасно, да знају. Први се не прашта. Да, ударци и увреде”, нагласила је Тијана и додала да је била лишена хране, новца и свега, није имала никакву подршку, јер није могла да ради у трудноћи и после порођаја.

Тренутак када се одлази у Сигурну кућу

„То су сада јако потресни детаљи. Било је мало је рећи страшно и тада сам се одважила да позовем полицију први пут. Полиција одводи њега у притвор, а ја одлазим после неколико дана. Ја сам изузетно захвална Весни Станојевић, иначе смо ми пријатељице пре мог одласка у сигурну кућу. Ми смо се познавале, па сам ја са њом обавила разговор, телефонски, нисам имала ту неку процедуру која се иначе спроводи, јесам, али сам ја то брже. Она је мене тако прихватила, да ја, не могу да кажем да сам тамо била привилегована, мени је било изузетно тешко и то није природна средина.

Та кућа, Богу хвала, постоји, и Богу хвала да пружа уточиште. Мени је било тешко, у 10 сати ја морам најкасније да сам ту, ко ће мени да чува моју бебу, она није ходала у то време, а моја природа посла је таква, изискује остајање до касно, ако причамо о певању, ако причамо о сликању или о раду у школи или шта год, изискује то неко време, коме да поверим дете”, објаснила је Тијана.

Успешност првог покушаја 

„Вратила сам се, да, вратила сам се и то после кратког времена проведеног тамо, јер моје дете није ходало, ја сам морала од нечег да живим, јесте тамо све бесплатно, али, ја морам детету да купим пелене, млеко, не знам шта све не, себи, мој посао је такав, тражи то неко време, посебно време, када се ја вратим са наступа у 1, то је тамо немогуће спровести, уз сву подршку коју они дају, да се жене економски оснаже, да се оне осамостале, да не зависе. Најгоре је када жена зависи и када нема коме да се врати, можда има живе родитеље, али они не желе да је приме назад”, рекла је Тијана и додала да не разуме да постоје такви родитељи у 21. веку да не желе да приме дете назад ако трпи насиље.

Тијана је тек у другом покушају успела да се одвоји од бившег мужа који је био насилан и када се вратила из сигурне куће. Дефинитвно је од њега отишла други пут, када је ћерка напунила две године.

Важне и корисне савете у вези са партнерским насиљем дала је психолог Радмила Вулић Бојовић.

„Сваки пут када прича особа која је на било који начин трауматизована о томе шта је доживела и шта је проживела, она на неки начин, поново пролази кроз ту трауму. То је много комплексан и сложен феномен који почива на злоупотреби моћи и контроле и те психоактивне супстанце оне нису узрок, оне само скину те неке забране које нормална особа, у свесном стању и чисте свести, има и не ради ствари које не пријају некоме другоме, не угрожава ничији физички и психички интегритет и тако даље.

Ја сам јако пуно радила са породичним насиљем и са жртвама и са починиоцима и једно од питања које ја поставим починиоцима када они тако кажу па ја сам просто такав, ја не могу другачије, а ја кажем извините, да ли ви идете около и шамарате друге људе, да ли сте некада ошамарили свога шефа, а они ме гледају као да је то неко чудно питање. Није чудно питање. Насилник бира своју жртву зато што је сматра слабом и немоћном и зато што му се може да је угрози на такав начин”, објаснила је психолог Вулић Бојовић.

Које сигнале шаље потенцијални насилник пре него што први пут удари

„Свака врста вређања, омаловажавања, етикетирања, забране, контроле, свака врста уласка у сферу приватног, тражења да се призна, контрола како проводите време, свака врста уласка у наш приватни домен, која не представља нешто што је договорено између партнера, знате партнерства су различита, али, прелажење границе, давања тих коментара, коментарисање других жена у смислу какве су, какве треба да буду, какве не треба да буду, како се обукла, све су то знаци за упозорење.

Мислим да све што на неки начин особа доживи као, знате онај осећај у стомаку, када знате да нешто није добро, мислим да треба веровати томе, јер човек, по својој структури, по својој природи, он је подешен тако да прима те сигнале, е сада да ли ће их тумачити и препознати”, рекла је психолог и додала да те ствари никада не пролазе саме од себе и додала да се насилници веома тешко и ретко мењају и да су то дугогодишњи процеси.

Како се излази из круга насиља

„Подршка, подршка и само подршка и то подршка стручних људи, али и људи којима је стало до вас. Жртви увек треба веровати, оно што је њен највећи страх јесте да јој неће бити веровано и да ће те њене речи и патња кроз коју је прошла некоме бити отприлике, то си и заслужила. Постоје такви људи, нажалост, таквих се људи треба клонити. Ту постоји та нека прича о тој забрани приласка и тако даље.

Забрана приласка је решење за ниске и умерене облике насиља, ако то уопште постоји. Код оних људи који имају или одређених психичких сметњи или су дубоко уверени у то да је та жена њихово власништво и да они могу да раде са њом шта год хоће, а такви, такође, постоје, за њих забрана приласка ништа не значи. Ту је једино решење притвор и судска мера по хитном поступку, јер свако одуговлачење жртву доводи у још већи ризик.

Насилник је увек одговоран за своје насиље, али жена је, између осталог, одговорна и за своју безбедност”, закључила је за „РТС ординацију” психолог Радмила Вулић Бојовић и додала да треба радити на оснаживању жена да себе штите од свега што им не одговара и не прија.