Доношење погрешне одлуке - колико на наш избор утиче страх од кајања

Један од примарних мотиватора људског понашања је избегавање кајања. Пре него што су легендарни бихејвиорални економисти Данијел Канеман и Амос Тверски формализовали теорију перспективе и аверзију према губитку, веровали су да је избегавање кајања у корену људског понашања које су проучавали. Међутим, сазнали су да постоје понашања која ово избегавање не може да објасни и дошли су до шире слике.

Једноставна игра баца мало више светла на психологију кајања.

Испитивач има две коцкице – једну црвену, једну белу – и две идентичне чаше. Тајно ставља по једну коцкицу испод сваке чаше (нема варања као код 'шибицарења'), меша их и тражи од вас да изаберете шољу са црвеном коцком. Немате апсолутно никакву информацију на којој бисте засновали своју одлуку. Ако направите прави избор, добићете пет долара. Ако не, не добијате ништа.

Рецимо изабрали сте чашу са десне стране. Испитивач полако примиче чашу ка вама и још увек вам не дозвољава да видите боју коцкице.

Онда вас пита да ли желите да изаберете шољу са леве стране, да промените свој избор.

Да ли бисте се предомислили?

Већина људи то не чини; око 90 одсто не мења одлуку, према резултатима истраживања.

Зашто?

Шансе да будете у праву су 50-50, па зашто не променити?

Експериментатори указују на два разлога. Прво је ефекат задужбине, који полази од чињенице да када једном региструјемо и одаберемо неки предмет, он на неки суптилан начин постаје наш – и постаје нам вреднији од еквивалентног предмета који не поседујемо. Једном када изаберемо чашу, она суптилно постаје наша – и постаје нам вреднија од друге чаше. Померање чаше ближе нама појачава овај ефекат, пошто се шоља помера у наш лични простор.

Други разлог је тај што је, психолошки, један од покретача наших поступака наш напор да минимизирамо кајање. Ако направимо избор и испостави се да је погрешан, осећамо се лоше. Али шта ако направимо избор, прменимо га, а затим откријемо да је наша прва одлука била тачна? Осећамо се много горе.

То такође може да се истражи колико се горе осећамо када променимо одлуку и погрешимо кроз једноставан експеримент.

У првој игри, ако изаберете чашу са црвеним коцком, добијате пет долара. Али ако се мало измене правила и када изаберете чашу и добијете могућност да промените одлуку, уколико погодите добијате шест долара. Уколико останете при првој одлуци добијате само пет.

Да ли бисте сада пристали да промените одлуку?

Опет, већина људи не жели да одабере другу чашу.

Истраживачи су извели ове експерименте, а резултати су поучни. Тек када се износ утростручи, 50 одсто људи прихвата да промени одлуку. Да би 90 одсто испитаника променило одлуку износ је морао да буде 10 пута већи од првобитне награде.

Овакви експерименти су, иначе, један од метода које истраживачи користе да би открили колико се горе осећамо ако погрешимо пошто смо променили првобитну одлуку и погрешили. Отприлике три пута горе се осећамо што је у складу са резултатима уоченим у другим експериментима.

Када смо полагали испите са вишеструким избором, савет је увек био да се „држимо свог првог инстинкта“ радије него да изаберемо другу опцију. Овај савет сигурно не даје веће шансе да дамо тачан одговор – али чини се да се људи осећају боље него ако погреше и открију да је њихов првобитни избор био тачан.