Од бумера до алфе – разлике међу генерацијама уопште нису велике као што се мисли

Миленијалци, заправо, не желе да раде. Превише су фокусирани на тост са авокадом и воћни фрапе са чија семеном – само су неки од бројних клишеа које старији од 50 година приписују млађим колегама.

Припадници генерације миленијалаца не остају им дужни и узвраћају хорски: „Океј, бумери!“ уз колутање очима и понеком ироничном примедбом о сувише строгим погледима на свет које, према њиховој оцени, имају они рођени од средине 1950-их до средине 1960-их.

Младима, изгледа, посао није важан као старијим генерацијама. Али нису у питању само генерацијски јаз и разлике између беби-бумера и миленијалаца. Између њих се налази и генерација икс чији су припадници рођени између 1965. и 1980. године, а ту су и зедовци – рођени у периоду од краја 1990-их до почетка 2010-их.

За оне који желе да схвате разлике, на располагању је мноштво књига и водича, а аутори углавном имају исти циљ – да објасне шта тачно покреће одређену генерацију.

Колико су заиста слични припадници исте генерацијске групе

Мартин Шредер, професор социологије на Универзитету Сарланд у Немачкој, такође је добио понуду да тој колекцији која се непрестано шири, дода свој рад.

„Издавач ми је понудио уносан уговор за књигу ако у њој успем да покажем да миленијалци другачије функционишу у односу на старије генерације“, каже професор Шредер.

Почео је да анализира податке који су обухватали период од четири деценије. С обзиром на то колико је написано о овој теми и колико се тема редовно појављује за разне дискусије, резултати су били изненађујући.

„Нисам успео да нађем ништа што би сугерисало да ставови према послу и каријери могу да се доведу у везу са годином у којој је неко рођен“, наводи проф. Шредер.

Слика миленијалаца са 20-часовном недељом који са плаже на Балију раде „ствари за веб“ или „нешто у вези са медијима“ је, у најбољем случају, клише.

Предрасуда је и доживљавање бумера као запослених на ивици сагоревања, који су земљу и њих саме учинили богатим захваљујући томе што су деценијама радили 70 сати недељно, док им је породични живот разорен.

„Наравно, као што је то случај са свим клишеима, и у овим сликама има зрнце истине. Међутим, кад боље погледате, разлике између генерација уопште нису толико велике. Оно што се показало битним јесте то у којој су фази живота људи када их питају о њиховој радној етици или њиховом односу према послу“, објашњава Шредер.

Хипотеза о разликама између генерација каже да на ставове које изражавају појединци снажно утиче година њиховог рођења, а не њихова старост или година (или историјски период) у којој су испитани. 

Ако се узму у обзир последња два ефекта — познати као „ефекат старости“ и „ефекат периода“, онда „генерацијски ефекти“ постају готово занемарљиви.

Ево примера: 60-годишњак се жали на 15-годишњег шегрта који није баш заинтересован за ноћне смене и рад викендом да би зарадио више и напредовао у каријери.

„Испоставило се да ово заправо није генерацијско питање. Оно што смо открили јесте да сви размишљамо и поступамо другачије него пре тридесет година“, нагласио је Мартин Шредер.

Ни посао није више (важан) као што је некад био

„Не објашњава и не обликује наше тренутне ставове и размишљања наша припадност одређеној генерацији, већ то највише одређује фаза живота у којој се налазимо када нас питају о нашем ставу према послу. Данас свако од нас другачије размишља о свету него пре неколико година. И то важи и за 15-годишњака исто колико и за некога ко сада има 60 година. Ако питате различите генерације у истој животној доби шта мисле о послу, видећете да су њихови одговори у суштини исти“, објаснио је Шредер.

Другим речима, посао нам данас више није толико важан као што је био у друштву пре 50 година – и то је тачно без обзира на то да ли имамо 15 или 50 година.

Шредерови закључци имају чврсту емпиријску основу. Користио је податке прикупљене у Интегрисаној анкети вредности, којом је анкетирано скоро 600.000 особа у 113 земаља између 1981. и 2022. године. Циљ професора Шредера био је да, између осталог, утврди ставове анкетираних, али и њихове вредности у вези са послом и каријером.

Рад професора Шредера објављен је у стручном часопису Journal of Business and Psychology.

Поред анализирања мотивације за рад, Мартин Шредер је огромну количину података анкете проучавао како би боље разумео субјективни значај других фактора, међу којима је слободно време, добро искоришћено радно време, прилике за показивање иницијативе, више празничних дана, осећај појединца да је способан да постигне нешто, да има одговоран посао, да има занимљив посао, да има посао који одговара способностима запосленог, да има пријатне сараднике и прилику да упозна пријатне људе у свом послу.  

Кључни закључак је да генерацијска група којој испитаник припада практично нема утицаја на дате одговоре. Мартин Шредер види три разлога за упорно одржавање „генерацијског мита“ на радном месту.

Прво, млади људи увек су били мање вољни да раде него особе средњих година, што подаци јасно показују, и сви ми, без обзира на старост или годину рођења, сада плаћени рад доживљавамо мање важним него што је то био случај у прошлости.

„Бркање ових ефеката старости и времена рођења са генерацијским ефектима, доводи до тога да видимо поделе на генерације тамо где их, у ствари, нема“, указао је Шредер.

„Други разлог зашто (желимо) да верујемо у генерацијске разлике изгледа да је 'генерационализам' – нови '-изам' који нуди превише поједностављен начин објашњења света. Наш мозак воли да распоређује људе по фиокама‘ јер нам то омогућава да видимо нашу друштвену групу као бољу од друге, због чега се осећамо добро у вези са собом. Ако нисмо пажљиви, на крају можемо доћи у ситуацију да користимо неосноване генерализације које немају утемељење у стварности“, објаснио је професор Мартин Шредер.

Према његовим речима, трећи разлог због којег смо склони да верујемо у генерацијске ефекте тамо где их заиста нема, је тај што је за неке људе ова тврдња основа за живот.

Истраживачи који се баве младима и разни „генерацијски гуруи“ некада игноришу научна открића која су у супротности са њиховим пословним моделом јер њихов приход зависи од наставка продаје „генерацијски прилагођених“ тренерских сесија, књига и серија предавања кроз које пружају савете и смернице о ономе што је, у коначници, мит маскиран у чињеницу.

С друге стране, то није ризик са којим професор Шредер мора да се суочи.

„Свако ко покаже да нема смисла правити разлику између генерација очигледно неће профитирати од тога финансијски. То је врста налаза која захтева да се удубите и то дубоко у податке“, поручио је Шредер.