Владимир Иљич Лењин, сто година од смрти оца Совјетског Савеза

Осим стварања Руске Социјалистичке Федеративне Совјетске Републике и Совјетског савеза, Лењин, професионални револуционар опседнут идејом рушења царске Русије, био је такође творац Коминтерне, односно Треће интернационале – међународне организације комунистичких партија.

Бољшевици, односно потом комунисти, Совјетски Савез нису видели као наставак Русије са другачијим режимом, него превасходно као базу за светску револуцију.

Идеја је дакле била да се из Москве помажу најразличитије револуционарне тенденције са циљем успостављања марксистичких режима по совјетском моделу свуда у свету, без разлике. Тај циљ је у наредним деценијама делимично остварен, али далеко од кључних, најразвијенијих земаља Запада.

Заклети непријатељ царевине

Владимир Иљич Уљанов рођен је у Симбирску, од 1924. Уљановск, априла 1870. Отац Иља, био је просветни чиновник вишег нивоа на простору губерније. Рођен је Астрахану. По чиновничком рангу стекао је нижи племићки статус. У породици је било шесторо деце. Мајка Марија, рођена Бланк, била је, верује се, образована особа.

Отац му умире 1886. године, а наредне је старији брат Александар осуђен и обешен, због припадништва терористичкој револуционарној групи Народна воља, која је спремала убиство цара Александра Трећег. Била је то једна од последњих група разбијене Народне воље. Њени припадници су претходно, 1881. убили цара Александра Другог, уз бројне друге атентате. Занимљиво је да је Карл Маркс, пошто је убијен цар, одушевљено, јавно, величао тај чин и његове извршиоце.

Ова чињеница одредиће судбину Владимира Иљича потоњег Лењина. Посветиће свој живот уништењу Русије Романова. Започео је студије у Казању. Убрзо је одстрањен са универзитета и протеран. Од 1889. са породицом живи у Самари.

Прогон и бекство у Швајцарску

Коначно 1890. добија дозволу да под посебним условима настави студије права у Санкт Петербургу. Дипломира наредне године. Године 1895. придружује се организацији „Савез борбе за ослобађање радничке класе“ јасно марксистички опредељеној. Ухапшен, прогнан је у Сибир, на три године.

Име по ком је познат Лењин, настало је као револуционарни псеудоним, по сибирској реци Лена. Првобитно је наводно користио псеудоним Волгин. У прогонству пише Развој капитализма у Русији. Како се по тексту види, надао се порасту беде и очаја у Русији, услед раста капиталистичке привреде, што је он тумачио као повољан простор за револуционарну делатност.

У Швајцарску бежи 1900. године, а у емиграцији објављује часопис Искра, у којем сарађују Георгиј Плеханов, Павел Борисович Акселрод, Вера Засулич, Јулиј Мартов, готово без утицаја унутар Русије.

Револуција и партија изнад свега

У том периоду, Лењин уобличава сопствено тумачење Марксовог учења. Пре свега у делу Шта да се ради где заступа тезу неопходног устројавања тврде, борбене, бескомпромисне, револуционарне партије, насупрот изворно Марксове идеје да је индустријски пролетаријат авангарда по себи. Сматрао је такође да треба искористити све противнике царизма у Русији, сељаштво, према чему су марксисти углавном били сумњичави, прихватао је привремену сарадњу са грађанским партијама, либералима.

Није, међутим, остављао дилему да сараднике треба искористити како би се увела чврста, апсолутна власт бољшевичке партије у којој други не би имали удела. Сасвим насупрот већини теоретичара марксизма, Лењин одлучно заступа тезу да треба подстицати национално питање на свим линијама. Другима је то деловало скандалозно, анахроно, превазиђено.

Теоријски је то разрадио у тексту Национално питање у нашем програму, објављеном у Искри 1903. Тада се појављује концепт према ком народи имају „право на самоопредељење до отцепљења“. Наглашавао је притом такође, да национална борба има бити подређена интересима револуционарне партије. Другим речима, видео је то као један од простора потенцијалне дестабилзације с циљем стварања револуционарне атмосфере.

Пошто се 1905. догодила Прва руска револуција, углавном последица пораза у рату са Јапаном, двор је у извесној мери попустио. Уведено је изабрано представничко тело Дума. Помиловани су такође политички емиганти. Након повратка у Русију, искористивши амнестију, Лењин је одмах позвао на општи устанак. Коначни ефекат бунта 1905. било је увођење грађанске демократије у Русији.

Усавршавање филозофске мисли

До 1917. године, Лењин борави у Британији, Немачкој, Шведској, Швајцарској, Француској. У време избијања рата 1914. налазио се у Кракову, тадашњој Аустроугарској. Власти у Бечу излазе у сусрет намери да се пребаци у Швајцарску. Године 1909. појавило се његово дело Материјализам и емпириокритицизам са озбиљним теоријским претензијама. Реч је о књизи са основном тезом „принципа партијности“ у филозофији.

Другим речима, тврдио је да су филозофска пропитивања знак идејне и политичке непоузданости, несолидности. Односно, да у крајњем, никакво теоријско знање нема смисла осим у сврху корисности са становишта револуционарне партије. Читаву историју људске мисли поделио је на материјализам и идеализам при чему је ово друго, по њему, за сваку осуду.

Та Лењинова књига у совјетској држави, и њеним сателитима, службено ће имати статус коначне речи на пољу филозофије и друштвене теорије, што је ученима и стручнима на пољу филозофске мисли деловало такорећи смешно.

Извесну тежину имаће и његове Филозофске свеске, заправо забелешке, запажања, настала приликом студирање Хегелове Логике. Током Светског рата Лењин пише Империјализам као највиши стадијум капитализма. У њему заступа тезу да ће, насупрот основне марксистичке поставке о револуцији која предстоји у индустријски најразвијенијим земљама, пошто је експлоатација тежа у земљама обода капитализма попут Русије управо на таквом терену уследити експлозивно стање какво је потребно за револуцију.

Повратак у Русију

Пошто је у Русији фебруара 1917. избила буржоаска револуција, заправо дворски преврат, а цар Николај Други у марту абдицирао што је довело до општег хаоса.

Лењин је са групом истомишљеника потом пребачен преко Немачке, Данске, Шведске пут Петрограда. Транспортовани су у запечаћеном возу, у организацији тајних служби Немачке, које су се, испоставиће се тачно, надале да ће његово присуство у Русији довести до даље дестабилизације те земље.

У Русију је стигао 17. априла и објављује Априлске тезе којима одбацује ма какву подршку новим властима Русије, заговара одмах мир са Немачком, власт совјета, револуционарних већа, укидање војске и полиције, парламента, конфискацију имовине велепоседника, са обећањем поделе земље сељацима.

Јулски дани и Октобарска револуција

Први покушај бољшевичког преузимања власти, у јулу, пропао је. Уплашен бежи из Петрограда. Коначно, октобра/новембра процењује да је време за преврат, државни удар, погодно, услед опште неспособности власти Керенског.

Револуција, позната као Октобарска је успела. Одмах је наметнуо мир са Немачком, по цену страховитих губитака за Русију. Брест-Литовски мир потписан је марта 1918. што ће омогућити устројавање новог друштвеног поретка и стабилизацију совјетске државе.

Када је умро 21. јануара 1924. у Горком код Москве, Владимир Иљич Лењин за једне је био симбол борбе обесправљених за праведнији свет, за друге, био је оличење свега најгорег, инкарнација зла. Званично, смрт и претходно немоћ, наступила је као као последица атентата августа 1918, када је погођен у главу. По другима, лудило и смрт били су последица сифилиса.

Човек који је преобразио свет, у тренутку смрти имао је 53 године. Ма како га тумачили, по последицама његовог дела, био је једна од најбитнијих личности савремене светске историје.