Имамо један живот: Да ли заиста желимо да га потрошимо гледајући у телефон

Постоји много разлога због којих смо везани за наше телефоне, али онај који би требало да нас највише наљути је то што су апликације на које трошимо највише времена намерно дизајниране да нас држе приковане за екран – јер тако њихови креатори зарађују новац.

Ове апликације су део онога што је познато као „економија пажње“, у којој се продаје наша пажња (и подаци о томе на шта ћемо вероватно обратити пажњу) – уместо роба или услуга.

У овој економији, ми нисмо купци ових апликација; оглашивачи су. Ми смо, у суштини, производ који је изманипулисан да дамо наше највредније средство – нашу пажњу – бесплатно.

Разлог због којег је ово важно је то што су наши животи оно на шта обраћамо пажњу, напомиње Катарина Прајс.

Ми доживљавамо само оно на шта обраћамо пажњу; памтимо само оно на шта обраћамо пажњу. Наравно, постоји много разлога зашто бисмо желели – или би требало – да обратимо пажњу на оно што је на нашем телефону. Али такође је битно запамтити да је, као и време, наша пажња једначина са нултим збиром. Сваки минут који проведемо безумно скролујући је минут који нисмо потрошили на нешто друго, нешто до чега би нам могло бити стало. То је велика ствар, јер ови минути, када се понављају сатима, данима, недељама и месецима, утичу на наше животе.

Израчунајте сами

Измерите време које сте провели испред екрана и израчунајте колико је то дана у години. На пример, четири сата дневног коришћења телефона – што је прилично типично – представља нешто више од 60 пуних дана сваке године.

Произвођачи апликација нас привлаче тако што опонашају технике које користе слот машине, за које се увелико сматра да су једне од машина које изазивају највећу зависност до сада измишљене. То је зато што су слот машине дизајниране да покрену ослобађање допамина, неуротрансмитера који (између осталог) помаже нашем мозгу да забележи када је неко понашање вредно понављања – а затим нас мотивише да га поновимо.

Допамин је неопходан за опстанак наше врсте, јер осигурава да наставимо да радимо ствари попут једења и размножавања. Али шкакљива ствар у вези са нашим допаминским системима је то што су недискриминаторни. Ако неко понашање изазове ослобађање допамина, бићемо мотивисани да поновимо то понашање, без обзира да ли је добро за нас, попут вежбања, или штетно, нпр. дрогирати се или губити сат времена на Тик-току.

И што чешће одређено понашање изазива ослобађање допамина, већа је вероватноћа да ће то понашање постати навика (и, у екстремним случајевима, зависност).

То значи да ако желите да креирате производ (или алгоритам) који привлачи људе, прилично је једноставно: у дизајн свог производа уграђујете што више окидача допамина. И то је управо оно што су технолошки креатори урадили.

Слот машине које држимо у џепу

У ствари, наши телефони и апликације су препуни толико окидача допамина да стручњаци попут Тристана Хариса, суоснивача и извршног директора Центра за хуману технологију, телефоне називају слот машинама које држимо у џепу.

На пример, светле боје су покретачи допамина. Као и новост, непредвидљивост и ишчекивање – све то доживљавамо скоро сваки пут када проверимо наше телефоне. Награде су такође велики покретачи. У случају слот машина, потенцијална награда је очигледно новац; на нашим телефонима, неке од најчешћих награда долазе у облику друштвене афирмације, као што је лајк или коментар на објави. Због тога је на апликацијама као што су друштвени медији, вести, е-пошта, игрице и куповина тако лако изгубити време – оне су оне са највише окидача допамина.

Ако не препознамо шта се дешава – и не узвратимо свесно – можемо постати толико условљени да тражимо ударце допамина из наших уређаја да, попут лабораторијских пацова који су обучени да притискају полугу да би добили храну, кликнемо или тапнемо на било шта што обећава да ће га испоручити, без обзира да ли има важност или вредност за нас.

Последице, са глобалног нивоа, су шокантне. Као што Харис пише: „Никада пре шачица технолошких дизајнера није имала такву контролу над начином на који милијарде нас размишљају, понашају се и живе своје животе.“

Штавише, постали смо толико условљени, захваљујући допамину, да верујемо да је провера наших телефона понашање које вреди поновити и да када не можемо то да учинимо, често осећамо анксиозност и почињемо да доживљавамо фомо, „страх од пропуштања". Анксиозност је, наравно, непријатна, па шта да радимо да је ублажимо? Проверавамо наше телефоне. А када то урадимо, наилазимо на окидач допамина, који појачава идеју да је провера телефона понашање које вреди поновити.

Циклус се наставља, све док га не прекинемо

Један од првих корака који је Катарина Прајс предузела у процесу „ослобађања“ од телефона био је да смањи своју изложеност окидачима допамина тако што је искључила већину обавештења, сакрила или избрисала апликације које јој одузимају највише времена и укључила екран на црно-белу подлогу.

Такође је направила физичка ограничења тако што је престала да доноси телефон у спаваћу собу и за трпезаријски сто. На ормарићу поред кревета држи књигу, где је некада стајао телефон и пуни га током ноћи у другој просторији.

Пре свега, запитала се шта заправо жели да ради са својим слобидним временом и учинила је те активности што приступачнијим, како би, када би пала у искушење да посегне за телефоном, наишла на алтернативу.

Прајсова признаје да њен однос са телефоном још увек није савршен, као и било која друга веза. Али се побољшао на начин који није очекивала када се упустила у подухват одвикавања.

Наводи да примећује више, да је присутнија и осећа се смиреније и повезаније са породицом, пријатељима и сама са собом. Зато саветује да пре свега себи поставимо питање: На шта желите да обратите пажњу?