Осмогодишња Хана не може да замисли дан без бубњева

Има само осам година и крхке је грађе али палицама удара у бубњеве енергијом на којој би јој позавидели многи музичари. Да ће бубњеви бити њен инструмент каже знала је одавно. У кући се слушао џез и рок а бубњеви су је привукли због доброг ритма.

„Пошто је мој тата док сам ја одрастала стално пуштао песме, ја сам гледала и некако стално чујем у позадини тимпане, бубњеве, чинеле, тако да ми је то много привукло пажњу и хтела сам да почнем да свирам“, каже Хана.

Дрвене оловке којима је ударала свуда по кући брзо су замениле палице, а татине и лекције са интернета, музичка школа и професор Ђорђе Стојиљковић. Други је разред на одсеку перкусија, а бубњеви јој већ сада доносе много задовољства.

„Он пружа пре свега много, што ти њему даш то он врати теби, и ја свирам такође ксилофон то јест маринбу и много је забаван зато што је мелодичан јер ја свирам неколико инструмената у мојој класи јер сам одсек перкусија не само бубњева“, додаје Хана.

Хана обожава „Смак“, „Металику“ и „Нирвану“, у оркестру свира композиције са Кики Васић која се на музичкој сцени већ доказала свирајући саксофон са Пласидом Домингом. Рад са даровитом децом изазов је и за професоре.

„Долазе увек спремни на час, заинтересовани су увек и желе нешто ново да сазнају, интересују се око свега, све питају и наставник мора да долази врло спреман на часове са таквом децом“, објашњава директорка Основне музичке школе „Душан Сковран“, Симонида Пешић.

Хана већ сада планира да своје музичко образовање после Србије настави у Јапану и да као професор учи другу децу.

„Зато што због њихове културе, они су много фини имају јако велики статус према наставницима и професорима и много ми се свиђа земља, уредна је“, каже Хана.

А до Јапана, малена Хана вредно вежба, на инструменту који јој каже доноси толико задовољства да не може да замисли дан без ритма бубњева. Чврто држећи палице у рукама ова осмогодишња девојчица већ сада удараљкама исписује будућу музичку каријеру.