Ко ће чувати пиротску праменку, овцу посебних гена отпорности

Средином двадесетог века, пиротска праменка називана је манекенком старопланинских пашњака. Чувана је због изузетне прилагодљивости суровим условима.

„Она је важна зато што су те овце извор врло важних гена отпорности. Оне су далеко отпорније од ових модерних, индустријских раса оваца. Пиротска овца уз сјеничку овцу, то су две најпознатије расе у Србији. Данас је процена да сјеничке овце има негде око 250 хиљада, што је скоро 800 пута више у односу на пиротску праменку", рекао је одгајивач аутохтоних раса, Сергеј Иванов.

Пиротска праменка је симбол пиротског краја и Старе планине. Јасно је зашто је „праменка“ – због тога што има праменове, који иду скоро до земље.

Малобројни одгајивачи у пиротском крају, углавном чувају сврљишку праменку, због боље млечности.

„Највећи проблем је радна снага. Тренутно, радници се тешко налазе у овчарству. Моје мишљење је да овце може да чува само ко се тиме бавио, ко потиче из овчарске породице. Много треба искуства, знања, одрицања. Значи, треба да човек има предзнање, да може тиме да се бави", сматра одгајивач из села Раснице Звонко Ристић.

Стручњаци сматрају да би национална стратегија улагања у овчарску производњу, требало посебно да сагледа југоисток Србије, уколико се жели очување генетског ресурса.

„Требало би да они који се баве оваквом врстом овчарства, имају рецимо радни стаж, да држава сагледава то, да не морају они сами да уплаћују. Сада дајемо 15 хиљада динара за једно грло, за куповину. Купљено је само 130 грла у овој години. Тако да верујем да наредне године да одлучимо да их делимо џабе, неће више имати ко да их чува", рекла је стручни саветник за пољопривреду Весна Лазаревић.

Хоће ли бити ћилима, качкаваља и пеглане кобасице одавно није реторичко, већ суштинско питање, јер пиротска праменка је парадигма нестајања живота на Старој планини.