петак, 17.11.2023, 12:35 -> 13:15
Извор: РТС
Да ли је навршена пета деценија разлог за славље или неспокој
Да ли су педесете године у којима се почиње или завршава, отвара нови рачун или подвлачи црта испод до тада доживљеног и оствареног? Са којим проблемима – здравственим, психолошким и социјалним – се најчешће суочавају они који су детињство проводили у илузији социјализма, рану младост у кризама и ратовима, а зрелост достигли у ери дигитализације, „седеће“ цивилизације и велике отуђености, говоре Радмила Вулић Бојовић, психолог и породични терапеут, и проф. др Драган Хрнчић, физиолог.
Време када су људи после 50. рођендана могли лагано да се припреме за пензију – одавно је прошло. Данас, педесета је тек пиштаљка за полувреме, а припадници такозване „генерације икс“ и даље су они од којих се много очекује, али и који много очекују од живота и себе самих, иако већ помало уморни.
За једне, навршена пета деценија је повод за славље, за друге – разлог за неспокој. Чињеница је да се у тим годинама, значајно мења поглед на свет, а искуством и знањем много лакше превазилазе препреке које су у младости биле озбиљан проблем. Чињеница је и да тело говори да га је то годинама низано искуство – помало уморило. Да ли је овај период живота – стара младост, млада старост или транзиција, раскрсница на којој сами одлучујемо којим ћемо путем даље.
Шта нам се догађа после 50. рођендана је доста индивидуално и зависи од тога како смо живели до тада, као и какав став имамо према зрелости и старењу, напомиње Радмила Вулић Бојовић.
„Животни век се продужио, и ми можемо да очекујемо, уколико смо доброг здравља, да ћемо живети куд и камо даље од тога, тако да нешто што је некада била прилика да се застане и уђе полако у пензионерске воде, сада постаје заправо поље где се отварају неке нове могућности“, истиче породична терапеуткиња.
Међутим, важно је и то да су неке бриге и стрепње које су биле карактеристичне за младост и године пуне продуктивности, престају да буду приоритет, додаје психолошкиња. Остављамо их иза нас и можемо да се посветимо неким другим стварима, себи пре свега.
„Још једна важна ствар, неки битни животни задаци као што је родитељство су куд и камо већ окончани на овакав или онакав начин, али окончани. Више немамо ту врсту преокупације, тако да је таман право време да се посветимо неким својим стварима и својим жељама које су можда остале неостварене до сада“, наводи Вулићева.
Шта нам се догађа после педесете из угла физиологије
Наш организам пролази кроз један физиолошки циклус у коме постоји период развића и период његовог старења заправо, када физиолошке функције постају слабије, а само старење се генерално дефинише као процес постепеног умањења функционалних способности организма и то је процес који је неминован за сваког од нас, наглашава проф. др Драган Хрнчић.
„Свакако та педесета календарска година заправо представља један психолошки момент који нас опомиње да старост заправо долази. Ми знамо да је популација старих у Србији из године у годину, по статистичким подацима све већа и по неким последњим подацима у Србији је 21 посто старијих од 65 година, а светске статистике указују на то да ће до 2030. више од четвртине становништва заправо припадати категорији старих лица“, додаје професор.
Али старење не треба доживети као нешто што је тешко бреме него заправо једно бреме које треба подједнако волети и изнети као што изнесемо и младост, додаје др Хрнчић.
Млада старост или стара младост
Психолошкиња Радмила Вулић Бојовић сматра да су педесете време једне врсте транзиције јер људи који имају 50 и плус година у данашње време се сматрају потпуно способним и радно активним.
„Постоје одређене физиолошке промене које су евидентне и не можемо их негирати, али такође постоји капацитет и искуство које нам даје могућност да то све искористимо на начин да нам то буде прилика за нови напредак.
Биолошка и календарска старост не морају у сваком случају да се подударају и врло често се не подударају, као што је и сам процес старења јако индивидуалан, напомиње проф. Хрнчић.
„Физиолошке промене које се дешавају у организму, можемо генерално рећи да долази до губитка онога што ми зовемо физиолошка резерва. Ниједан наш орган не ради са 100 посто свог капацитета, него има одређену резерву. А та резерва се са старањем губи и те промене се у свим органским системима заправо виде. И чињеница је да ћемо функционално ослабити са протеком времена, али је јако битно како заправо старимо, много више него колико ћемо дубоко у старост загазити. Јако је битно да те године у старости буду квалитетне“, истиче физиолог.
Отуда су и Уједињене нације 2021. године покренуле глобалну кампању о здравом старењу и декади здравог старења. У том мултисекторском приступу овом проблему, педесете представљају врсту прекретнице као тренутак када себи треба да дамо могућност да мало успоримо, преиспитамо начин и стил живота и окренемо се себи и прилагодимо како бисмо те физиолошке функције што више очували о држали.
„Императив је виталност и квалитет живота и после педесете, и после шездесетпете, и осамдесете јер животни век се значајно продужио. Животни век просечно у Србији данас износи око 76 година, варира од мушкараца до жена, али заправо ми знамо да ће већ кроз неку годину људи који сада имају 65 година, по статистикама из 2018. доживљавати плус 20 година“, напомиње гост Јутарњег програма.
Деца рођена у Европској унији пре пет година, претпоставља се да ће имати просечан животни век од 80 и више година. То су озбиљне године које не смемо доживети само као број и морамо да се потрудимо да том броју додамо и квалитет, односно да годинама додамо и живот, а управо су педесете тренутак када би требало да застанемо и створимо добар терен за здраво старење, наглашава доктор Хрнчић.
Како прихватити новог себе
Психолошке промене ретко када јасно прате физиолошке и физичке промене које се дешавају, напомиње Радмила Вулић Бојовић. Често су збуњени и затечени одређеним променама те зато се и дешава да пролазе кроз одређене депресивне кризе, фазе у којима им је тешко да прихвате ту нову реалност и тешко да прихвате та ограничења која неумитно долазе.
„У зависности од тога какав став имамо према свим тим променама, како доживљавамо себе у тим променама, како доживљавамо друге, колико нас други укључују, а не искључују из тих неких интеракција, толико и ми доживљавамо позитивно или мање позитивно. не бих рекла негативно, али мање позитивно све то што је сада другачије у односу на неки период, како то кажемо, када смо били у пуној снази“, наглашава психолошкиња.
У том смислу се појављују два потпуно различита става према старости. Код једних се јавља психички условљена старост, односно убрзано старење, док код других се јавља претерано оптимистичан став да су и даље млади.
Однос према старењу и старости зависи доста и од трансгенерацијског наратива, напомиње гошћа Јутарњег програма. Од онога како смо ми доживели, или приче које смо примали и поруке које смо добијали од оних који су нас одгајали. Како смо ми сагледавали живот старијих особа у нашем окружењу. У зависности од тога, формирамо и свој став према томе.
„Тако да нити је то нешто катастрофично и страшно, нити је то нешто што можемо негирати. Мислим да као и увек на најбољем смо путу ако то прихватимо, прихватимо и понашамо се, како бих рекла, у складу са својим годинама, али са вером да су те године оне праве године које живимо“, сматра Радмила Вулић Бојовић.
Професор Хрнчић истиче да је подједнако важно да се и у медијском свету промени став према процесу старења, његовом прихватању и избегавању егоизма у смислу негативних предрасуда према старима.
Коментари