Лажно сте оптужени – будите смирени јер ако побесните изгледаћете још кривље

Замислите да вас комшија оптужује да сте нешто украли, што наравно нисте учинили. Али комшија вам не верује и наставља да вас оптужује. У међувремену полако прилазе и комшије и почињу да прате како се одвија сукоб.

Како бисте реаговали? Вероватно бисте били страшно љути. Али иако би ваш бес био оправдан, то би такође повећало шансе да суседи помисле да сте стварно криви.

То је закључак студије објављене у Psychological Science под називом Љутња – проклетство за невине. Налази су парадоксални: љутња обично доводи до тога да оптужени делују као да су криви, али њихов бес је углавном знак да су невини.

Зашто је то тако? Истраживачи су установили да анализирамо емоције других да бисмо разумели друштвене ситуације. То је посебно тачно када одлучујемо да ли некоме треба да верујемо.

На пример, претходна истраживања показују да се људи ослањају на поузданост како би донели пресуду о томе да ли је неко крив. Штавише, такође су открила да љутња може учинити да изгледате као мање поуздана особа.

Имајући на уму ова два налаза, психолози су пошли од претпоставке да су посматрачи, када су усмерени на бес осумњиченог, склони да га сматрају непоузданим, што доводи до пресуде о кривици:

„Посматрачи чак могу да протумаче исказани бес осумњиченог као неаутентичан покушај да изгледа невин лажирајући морално огорчење. Ово би додатно објаснило зашто посматрачи сматрају љутог осумњиченог кривим кроз призму (не)аутентичности.“

Ако сте лажно оптужени, останите мирни – али не ћутите

У шест различитих истраживања, психолози су испитивали како лаици и стручњаци доносе пресуде о кривици када је оптужена особа љута. У једној серији студија, учесници су гледали снимке људи оптужених за мање злочине који су се изјашњавали о свом случају у ТВ емисији у под називом Судија Фајт. Резултати су показали да је већа вероватноћа да ће учесници оцењивати љуте оптужене као криве.

У другој студији, учесници су читали о измишљеној особи по имену Ендрју Смит који је оптужен да је починио оружану пљачку. Испитаницима су представљене четири верзије Смитове реакције на оптужбе током његовог хипотетичког сведочења: љутњу, смиреност, ћутање и иритираност. За ћутање, испитаници су протумачили да се Смит позвао на чувени амерички Пети амандман. У остале три верзије представљени су им цитати као што су:

Мирно: „Стварно не могу да верујем да сам оптужен за овај злочин.“

Иритиран: „Нервира ме што сам оптужен за овај злочин.“

Љутња: „Тако сам проклето бесан што сам оптужен за овај злочин!"

Испитаници су били уверени у Смитову кривицу када је ћутао. Поред тога, љутња је учинила да им Смит изгледа још кривљи, док је због нервирања чешће оптуживан да је крив, него када је био смирен.

У сличном експерименту, испитаници су прочитали један од два фиктивна сценарија који укључују човека по имену Нејтан. У оба случаја, он је оптужен, али није сигурно да је нужно и крив. Оптужен је да је варао своју девојку или да је украо новац од послодавца.

Учесници су насумично распоређени да читају или љуту, или смирену Нејтанову реакцију. Варијанта беса је била описана: „Нејтан подиже глас и љутито пориче одговорност, вичући: ‘Толико сам љут што мислиш да бих ово урадио!’“ Смирено: „Нејтан смирено пориче одговорност, изјављујући: ‘Стварно не могу да верујем да мислите да бих ја урадио тако нешто’.“ Учесници експеримента су поново оценили љутит одговор као доказ кривице.

Да ли само лаици гледају на бес као на знак кривице? Да би проверили ту претпоставку, психолози су спровели слично истраживање, али учесници су били професионалци који редовно морају да доносе консеквентне пресуде о кривици других, као што су истражитељи и ревизори.

И они су љутњу оценили као знак кривице. Занимљиво је да су и стручњаци такође сматрали да је ћутање показатељ кривице.

Људи су страшно лоши детектори лажи

Све у свему, резултати наглашавају како већина људи једноставно нису добри детектори лажи. То је дефицит који вероватно доприноси не само међуљудским сукобима, већ и погрешним кривичним пресудама.

Истраживачи напомињу да њихови налази додају важне увиде у поље откривања преваре, показујући да љутња није знак кривице, већ пре невиности.

„Ово је посебно важно јер већина истраживања емоционалних знакова обмане не открива скоро никакву повезаност између других дискретних емоција и кривице“, наводе истраживачи.

И закључују: „Постоји много разлога да будемо љути када смо оптужени за неко недело, али можда ниједан није тако јак као када смо лажно оптужени.“