Зашто стварима које нас плаше и угрожавају придајемо људске особине

Како замишљате претњу која се ненајављено увлачи у ваш дом и односи вам најмилије?

У Европи зараженој кугом, одговор је била скелетна фигура са капуљачом и косом у руци – Мрачни косач (Grim Reaper). Први пут се појавио у 14. веку, у време Црне смрти, када се талас за таласом инфекције ширио континентом и убио половину његовог становништва.

Тачан облик овог сабласног бића разликује се од земље до земље – „Смрт“ може бити млада или стара, мушко или женско, обучена у бело или црно – али већина фолклора кроз историју представља болест и смрт у људском облику.

Након доба просвећености и напретка науке, помислили бисмо да ћемо престати да природним феноменима придајемо људске особине и свесну намеру, али и летимичан поглед на слике којима смо описивали ковид 19 указују на то да се нисмо ослободили тог порива.

Коронавирус смо описивали као неку опаку пошаст која има свесну намеру да уништи човечанство, цртали смо га са рукама, ногама и злим осмехом, а тадашњи председник САД Доналд Трамп о њему је говорио као о „издржљивом и паметном“. Неки научници су чак почели да му дају различите варијанте надимака инспирисане митологијом.

Наши одговори на екстремне временске прилике откривају исту тенденцију. Дајемо ураганима и олујама иста имена која бисмо могли да дамо својој деци и описујемо њихове поступке хуманизујућим језиком гнева и освете. То чак можемо да видимо и у нашим љутитим реакцијама на проблеме са апаратима – сваки пут када проклињемо своје рачунаре или се љутимо на своје паметне телефоне, демонстрирамо аутоматски порив да антропоморфизујемо неживе објекте.

Према недавним научним истраживањима, ова наша склоност је природна људска реакција на непредвидиве догађаје, и мада је углавном безопасна, понекад нас може навести да пренаглашавамо стварне ризике ситуације. Све зависи од специфичних ликова које стварамо и карактеристика које им придајемо.

Омиљени троугао

Основе ове научне теорије могу се пратити до шкотског филозофа Дејвида Хјума. „Постоји универзална тенденција међу људима да сва бића сматрају себи сличнима и да на сваки предмет пренесу оне квалитете са којима су добро упознати и којих су свесни“, написао је он у Природној историји религије, делу објављеном 1757. „Људска лица налазимо на Месецу, војске у облацима; и природном склоношћу, ако је не исправимо искуством и размишљањем, приписујемо злобу и добру вољу свему што нас боли или радује.“

Хјум сматра да је то начин да се изборимо са неизвесношћу света – „сталном неизвесношћу између живота и смрти, здравља и болести, изобиља и оскудице, који су распоређени међу људском врстом тајним и непознатим узроцима“. Замишљање људског ума који стоји иза догађаја може бити ирационално, али спречава панику коју би изазвало препознавање наше чисте неспособности да разумемо шта се догодило и да предвидимо вероватноћу будућих догађаја.

Све до 20. века, Хјумове тврдње су биле чисто филозофске. Током четрдесетих година, међутим, познати експеримент је потврдио његову теорију и открио да је потребно изненађујуће мало да би се ум преварио да види намеру налик људској.

Фриц Хајдер и Маријана Симел са Колеџа Смит у Масачусетсу показали су учесницима експеримента анимирани филм са геометријским облицима – великим троуглом, малим троуглом и кругом, који се крећу по екрану. Није постојало ништа више на слици осим основне кутије са поклопцем. У једном тренутку, мали троугао и круг улазе у кутију и поклопац се затвара.

Нема израза лица, нема лица и знакова говора тела у овим чисто апстрактним фигурама – али већина учесника је понудила веома антропоморфан језик да опише оно што су видели, и често су давали особине личности различитим облицима.

Они су то видели као љубавну причу, на пример, у којој се два троугла боре за круг – и на крају се боре за њену наклоност. Већи троугао је проглашен за „насилника“ или „зликовца“; он (већина се сложила да је мушко) био је „агресиван“ и „лукав“; један учесник је тврдио да је велики троугао био „заслепљен бесом и фрустриран" када је његов љубавни ривал побегао са кругом (који је проглашен за женско).

Мотивација ефекта

Да ли би учесници стварали тако маштовите наративе, пуне намера и емоција, да су облици деловали предвидљивије? Према Хјуму, одговор би био не; када су у питању природни феномени, он је тврдио да их антропоморфизујемо како бисмо разумели ствари које иначе не би имале смисла. Психолози ово описују као „мотивацију ефекта“ антропоморфизма – а истраживачи попут Адама Вејца са Универзитета Нортвестерн у Еванстону, у Илиноису, сада су пронашли добре доказе за ту идеју.

Вејцово истраживање првенствено је испитивало нашу склоност ка антропоморфизацији технологије. У првој студији испитивали су људе о њиховим рачунарима. Морали су да процене колико често су се суочавали са проблемима са уређајем и колико се пута им се чинило да се „понаша као да има своју вољу и жеље“. Резултати су били управо онакви како је и претпостављено: што су уређаји учесника били мање поуздани, то су их они више оцењивали као да раде по сопственој вољи.

Сви следећи експерименти тима открили су исти тренд. Замолили су учеснике да размотре различите типове уређаја, на пример, оне који су били поузданији од других. На пример, за један сат им је речено како ће када притисну дугме за заустављање звона, сат побећи или скочити на њих. Непредвидивост његовог понашања значајно је повећала оцене учесника о очигледној „слободној вољи“ или „свести“ уређаја, у поређењу са сличним уређајима којима је недостајао овај елемент изненађења.

Антропоморфна пристрасност је регистрована и при МРИ скенирању мозга. Када су сазнали о непредвидивим уређајима, учесници су имали појачану активност у вентромедијалном префронталном кортексу и предњем цингуларном кортексу. Ове области за које се већ знало да су укључене у „ментализацију“ – то јест, стављање у кожу других људи и покушаје да разумемо њихове мотиве. Истраживачи закључују да „сагледавање ствари као да има сопствени ум можда није само метафора“ – наш мозак покушава да размотри понашање уређаја као да је буквално друга особа.

У свом последњем експерименту, Вејц и његове колеге су директно тестирали да ли антропоморфизам успешно смањује осећај неизвесности – и да би то учинили, вратили су се на верзију филма коју су Хајдер и Симелова користили у својој класичној студији из средине четрдесетих, са геометријским облицима који „трче“ по екрану.

Овог пута, истраживачи су желели да активно подстакну или обесхрабре антропоморфизам да измере његове последице, па су испитанике поделили у две групе које су добиле различита упутства. Пре гледања клипа, једнима је речено: „Када гледате ове облике, желимо да покушате да уђете у њихове умове и размислите о њима на исти начин на који бисте мислили о другим људима“. Други су добили упутство: „Када гледате ове облике, желимо да размишљате само о видљивим покретима које они изводе и размишљате о њима као о било којим другим непознатим објектима.“

Након тога, од учесника је затражено да оцене колико разумеју акције облика и колико могу да предвиде будуће понашање. У складу са идејом да антропоморфизам произлази из мотивације ефекта, упутства да се „уђе у умове облика“ повећала су обе ове оцене.

С обзиром на ове резултате, персонификација ковида 19 је можда била природна реакција на огромну неизвесност пандемије, сумња Вејц. „Жеља за смислом у веома непредвидивој ситуацији навела је људе да антропоморфизују болест“, каже он.

Госпођица Срећа и господин Коронавирус

Осећај контроле може понудити корисну пријатност. „Наш рад је показао да људи имају осећај предвидивости и разумевања ствари које антропоморфизују“, каже Вејц, „па без обзира на то да ли заиста разумеју те ствари, то пружа осећај психолошког олакшања“.

Међутим, дугорочне последице ће зависити од контекста. У најгорем случају, антропоморфизам може погоршати ирационално понашање.

На пример, како гледамо на срећу и како то утиче на наше финансијске одлуке. Катина Кулов са Универзитета у Луисвилу и њене колеге су недавно замолиле учеснике да оцене у ком степену су антропоморфизовали срећу тако што су на скали оцењивали изјаве попут: „У којој мери срећа има намере?“ Она је открила да је, што су више приписивали људске карактеристике различитим случајностима, већа вероватноћа да ће се одлучити за ризичније изборе када се коцкају. То би требало имати на уму кад год помислимо да би Госпођица Срећа (Lady Luck) могла бити на нашој страни.

Међутим, када је у питању наше здравље, антропоморфизам нас може заштитити од ризика. Чини се да персонификација болести чини опасност ближом и повећава осећај рањивости људи, а то нас подстиче да предузмемо одговарајуће мере предострожности, према истраживању Лили Ванг и њеног тима са Универзитета Џеђанг у Хангџоуу у Кини.

У раним фазама пандемије ковида, на пример, учесницима су дали једну од две поруке које су нудиле информације о начинима да се избегне инфекција. Једина разлика између порука је био ниво антропоморфизма – да ли се текст односи на „коронавирус“ или „господина Коронавируса“, на пример.

„Господина Коронавируса можете упознати кроз контакт са зараженом особом када кашље или кија. Такође можете налетети на њега када додирнете површину или предмет који има вирус, а затим додирнете очи, нос или уста“, стајало је у обавештењу. „Тренутно не постоји вакцина која ће држати господина Коронавируса на одстојању, али можете заштитити себе и друге тако што ћете држати руке чистима, не додиривати лице, избегавати блиски контакт са људима изван свог домаћинства и предузимати друге здраворазумске мере да ограничите своје изложеност (нпр. останак код куће).“

Упркос релативно малим разликама у садржају порука, персонификација вируса повећала је спремност људи да се придржавају препорука.

Да би проверили ове резултате, тим је спровео сличне експерименте за низ других болести – и сваки пут дошао до врло сличних резултата. Без обзира на то да ли су учесници испитивали информације о вакцинацији против жуте грознице, скринингу за рак дојке, креми за сунчање да би се избегао рак коже или средствима за смањење високог крвног притиска, поруке које антропоморфизују релевантну болест подстицале су веће поштовање медицинских савета.

С обзиром на ове резултате, Ванг указује на то да би антропоморфизам могао бити корисна тактика у кампањама јавног здравља. Иако би визуелни знаци такође могли бити од помоћи, Ванг каже да је код визуелизације тешко постићи прави ефекат. „Постоји опасност да визуелни знаци превише буду као цртани или љупки да представљају неку озбиљну болест“, додаје.

Мали богови

Осврћући се на историју човечанства, неки истраживачи су тврдили да је наша антропоморфна пристрасност можда родила разна религијска божанства. Те приче су могле почети као нејасне сумње о људским намерама иза неочекиваног догађаја, а затим су се временом развиле у сложене системе веровања. У многим случајевима, они укључују детаљне описе одређених фигура и њихове моћи, заједно са традицијама које су осмишљене да их умире.

Хјум је то навео у Природној историји религије и савремени научници се слажу са тим. „Свакодневна способност препознавања и закључивања менталних стања других људи и представљања циљева и намера такође омогућава људима да представљају, размишљају о различитим натприродним агенсима и верују у њих“, пише Вил Џервејс са Универзитета у Кентакију у научном раду на ту тему. „Способност представљања богова јавља се као когнитивни нуспроизвод људске способности да перципира умове“, додаје Џервејс.

Доступни докази подржавају ту хипотезу. Осећај неизвесности ће вероватно повећати веровања у религиозне или паранормалне фигуре, на пример, а скенирање мозга показује да ова веровања често деле исте неуронске основе као и други облици антропоморфизма.