Зашто неке догађаје, особе или информације боље памтимо

На врх ми је језика, не могу да се сетим, како нисам запамтио? Ове реченице повремено изговара свако од нас. Памћење представља сложен процес прикупљања, чувања и каснијег коришћења информација. Од тога колико нам је информација корисна зависи и колико ћемо је дуго памтити.

„Карактеристика краткорочног памћења јесте да као што му каже име информација остаје релативно кратко време. Пре се ради о секундама него о дужем временском интервалу. Раније се мислило да је количина информација које можемо да запамтимо ограничена, чак се говорило о неким чаробним бројевима – седам информација, плус две минус две. Данас преовлађује мишљење да оно има границу у временском трајању, не толико у количини информација“, каже проф. др Дејан Лаловић са Филозофског факултета.

Понекад је довољан неки мирис или звук да нас подсети на догађај из прошлости. То је зато што и наша чула одлично памте.

„Ми у неком тренутку на чулни систем можемо заиста да пресликамо целокупну информацију која је у спољом окружењу, и у визуелни и у аудитивни домен. Разлика између аудитивног и визуелног домена јесте што у визуелном домену та информација краће траје око пола секунде, плус минус, а у аудитивном домену где заправо она путује је нешто дуже – између две и четири секунде. Е сада, како та информација и због чега некада стварно запамтите боље или не, зависи некада од тога шта урадите са том информацијом која је у неком тренутку комплетно доступна“, објашњава проф. др Вања Ковић са Филозофског факултета.

Додаје и да уколико се више обрати пажња, нпр. нека девојка има шал који је имала ваша бака, та информација која је у том тренутку у чулној склизнути у дугорочну меморију.

„Неки део, известан део материјала прелази из краткорочног у дугорочно памћење, а неки пропада. Дугорочно памћење зависи од његовог домена може да опстане читав живот. Познавање језика ако се њиме користимо, ако читамо, бележи мали пад током времена или слично“, наводи проф. др Дејан Лаловић.

Постоје особе које имају изузетну способност визуелног и аудитивног памћења.

„Један од тих примера јесте прича о Моцарту који је у Сикстинској капели први пут чуо целу композицију и могао је целу композицију након тога да изнесе. Или рецимо можда мање познат пример импресионисте Монеа нарочито, кога поставите пред изузетно комплексним сценаријом врло кратко и када се он окрене он може ту целу информацију која је била у визуелном домену у једном тренутку да Вам преслика на платно“, каже проф. др Вања Ковић.

Многе податке, бројеве или имена заборављамо, многе, нама битније, памтимо. Надамо да ће ова прича „склизнути“ у вашу дугорочну меморију.