Дојче веле: Злокобни звуци пропаганде – како су нацисти уз помоћ радија завели Немачку

Почетком 1930-их година, радио је био оно што су данас интернет и друштвене мреже. Међутим, радио-пријемници су били скупи, често су коштали и више од просечне плате.

Нацисти су рано препознали огроман потенцијал радија и искористили су га чим су могли да га искористе за утицај на  скоро седамдесет милиона Немаца. Министар пропаганде Јозеф Гебелс натерао је фирме као што су „Телефункен“, „Лоеве“ или „Блаупункт“ да на тржиште, без обзира на трошкове производње, избаце јефтини уређај, такозвани „народни пријемник“ (Volksempfänger). То се догодило само неколико седмица након што је Адолф Хитлер преузео власт у Немачкој, 30. јануара 1933. године.

Први модел носио је ознаку ВЕ 301 (акроним од „народни пријемник” и датум Хитлеровог преузимања власти). С фиксном ценом од 76 рајхсмарака (данас скоро 400 евра), уређај је био приступачан за већину домаћинстава. Затим 1938. на тржиште долази ДКЕ 38, „мали немачки пријемник“ популаран и као Goebbels-Schnauze, илити „Гебелсова губица“.

Претплата финансира Гебелсово министарство

Народни пријемник је представљен јавности пре тачно деведесет година, 18. августа 1933. у Берлину. То се догодило на Великој немачкој изложби радио-технике, где је одмах продато и првих 100.000 радио-апарата.

Успех је био огроман. Почетком 1932. у Немачкој је било четири милиона претплатника радија, а на врхунцу 1943. је око 16.000.000 Немаца плаћало две рајхсмарке месечно за претплату. Највећи део тог новца сливао се у Гебелсово министарство, које је тиме финансирало скоро комплетан свој буџет.

Наравно, на становништво се могло утицати само тако што је нацистичка држава одређивала какав ће бити радио-програм – и то до најситнијих детаља. Радио-станице, које су у почетку биле независне, стављене су под кровну организацију и политички доведене у ред. Осим једног, сви директори су смењени, а на њихово место су постављени људи лојални режиму.

Директорима, који су сада били на линији, Гебелс је још у марту 1933. рекао: „Не кријемо – радио припада нама и никоме другом. Ставићемо га у службу наше идеје и ту не сме да дође до речи ниједна друга идеја.“

Извештаји с фронта, мало забаве, много Хитлерових говора

Постојала су само два програма: један национални и један локални. Емисије су почињале у оно време свеприсутним поздравом: „Хајл Хитлер“ – живео Хитлер. Подразумевало се да се на радију нарочито често чује глас вође, фирера. Сви важнији Хитлерови говори су се емитовали у целини. А уређаји су се рекламирали плакатима на којима је писало: „С народним пријемником, цела Немачка чује Фирера.“

С почетком Другог светског рата у Европи 1939, пропагандни радио је постао посебно важан. Стално су емитовани и све више улепшавани извештаји с фронта. Уместо музике за плес, пуштани су маршеви. Ипак, није фалило ни забаве. Посебно је била популарна емисија Концерт музичких жеља за Вермахт, где су се могле чути тадашње звезде.

Најкасније почетком 1943, када је Немачка изгубила битку за Стаљинград и када се све јасније назирао пораз у рату, радио је имао задатак да осоколи Немце.

У говору у Палати спортова у Берлину 18. фебруара 1943, који је радио наравно преносио, Гебелс је публици реторички поставио десет питања, од којих је четврто гласило: „Да ли хоћете тотални рат? Да ли хоћете да, ако треба, буде тоталнији и радикалнији него што то сада уопште можемо и да замислимо?“ После сваког питања, публика је громогласно одговарала са: „Да!“ – и одушевљено аплаудирала.

Лажне вести до почетка до краја

Али, постало је тешко крити истину. Немци су све мање веровали нацистичком радију. Многи су слушали стране, „непријатељске“, радио-станице као што је Би-Би-Сијев сервис на немачком језику. То је било кривично дело за које је претила чак и смртна казна.

Тило Вобст, који је током рата као ђак слушао забрањене станице, каже за „Портал сведока савременика“ у Дому немачке историје: „Слушали смо емисије, али о томе нисмо никад разговарали. Мама је рекла: Или држи језик за зубима, или радио лети.“

Од првог дана рата, радио је играо кључну улогу. Као што је познато, 1. септембра 1939. Немачка је напала Пољску. Међутим, Немци су на радију чули лажну вест – да је Пољска напала радио-станицу Глајвиц у Горњој Шлезији.

Тог дана Хитлер се Немцима обратио преко радија: „Пољска је ноћас први пут пуцала на нашу територију, и то њена регуларна војска. Од 5.45 ујутро, узвраћамо паљбу.“

И као што је почело, с лажима на радију, тако је било до самог краја: 1. маја 1945. радио је јавио да је Хитлер пао у борби против бољшевизма, у својој канцеларији, борећи се за Немачку до последњег даха. Међутим, Хитлер је дан пре тога у бункеру извршио самоубиство.

Неколико дана касније, рат у Европи је окончан, а с њим и нацистичка пропаганда. Војна управа САД у Западној Немачкој прво је забранила немачке радио-емисије. Наредних година, САД, Велика Британија и Француска успоставиле су нове радиодифузне структуре у Западној Немачкој. Притом им је било веома важно да радио никада више не буде стављен у службу било које владе.