Змије, корњачина крв, пећина од оникса – пут до куће Вере Пешић

Прво шпијунска кућа, до Тодорове пећине ћу касније. Рекоше ми конобари са хотелске терасе, да се за тај покушај „наоружам“ гуменим чизмама до колена. Видећемо.

Кућа вишеструке агенткиње „за оно време“, кажу мештани, била је више него наочита и богата.

Приземни објекат био је, после конфисковања након Другог светског рата, амбуланта, а сада је напуштен. Ипак, очуван је, и у врло добром стању.

У Бањи је рођена, али се ту увек некако и враћала. Отац, срески начелник Милан Пешић, умро је млад, а та кућа је била место на коме су Вера и њена мајка Анђа одређивале токове многих судбина. Ту је упознала и своју прву, младалачку љубав – Миливоја Перовића.

„Шта ћеш ти ту? Излази! И ти! Бежи сад кући!“, тако препричавају старији становници Сијаринске Бање оно што су слушали од својих бака и дека. Шетајући крајем, у друштву „гестаповаца“, умела је да заустави камион који је возио мештане на стрељање, и из њега од сигурне смрти „извлачи“ познанике, пријатеље, комшије, или једноставно некога ко ће јој због нечега једном бити потребан. „Нико није смео реч да јој каже“, ни њој, ни такође опасној Анђи.

„Дрмале су, биле су праве опаснице, плашили су се људи од њих, скретали су погледе, знали су колико су моћне...“, говорила је мештанка Душанка Стаменковић, чијих се речи присећа наша саговорница, а њена снаха Снежана Јоргаћевић.

У разговору са директором Туристичке организације Медвеђа Мијајлом Минићем сазнајем да би од куће, сада већ познате агентице која је, као јунакиња филма Вера, пунила српске биоскопе, волели да направе тематски објекат, отворен за туристе. Ипак, Вера се и даље води као државни непријатељ.

Ни на споменик на гробљу, код локалне цркве Светог Илије, где је тајно сахрањена са мајком, није јој уклесано име, стоји само име оца.

Живот јој је још као детету текао муњевитом брзином – била је „добро удата“ већ са 16, брзо разведена, лако и упоредо завршавала тешке школе, гимназију, језике и обуке, била виђена на свим важним дешавањима у Београду, али и у Француској, Бечу, Немачкој. Као да их је било најмање три у исто време. Док је једна у Софији „намештала игру“ Кости Пећанцу, друга је у Београду заводила странце од положаја, а трећа била уз мајку у родном лесковачком крају. Знала је четири страна језика, радила упоредо за Енглезе, Немце, Французе, четничку и партизанску страну.

За наш портал говорио је и деведесетчетворогодишњи Младен Димић, чији је стриц Влајко, како каже, „стално са Вером шњурао“. Док у његовом дому на самом улазу у Бању, пијемо домаћи сок од кајсије, прича о томе како је Влајко имао чезе специјално резервисане за Веру, којима ју је возио по крају увек када затреба „да се што пре сврши неки важан посао“. Уз загонетни осмех, о дубини и карактеру вишегодишње везе то двоје, тада младих људи, није желео да открије детаље, али зато, изненађујуће отворено каже да му „Вера није била нешто нарочито лепа“.

Вера Пешић као врсни копирајтер – реклама за Сијаринску Бању у Лесковачком гласнику

Почела је као писар код рођака Радовића у Београду. Догурала је до петоструког агента са искуством довољним да се напуни више од неколико живота. Ипак, гајила је и љубав према новинарском перу. Писала за Лесковачки гласник.

Чланак испод којег стоји потпис „Вера Пешић“ уз подсећање читаоцима да редовно плаћају претплату на овај лист, датира из 1940. године, и у њега смо имали увид захваљујући Туристичкој организацији Медвеђа. Не говори о рату, политици, нити каквим другим тешким стварима већ – о првим гостима Сијаринске Бање који су се у њеном блату и води лечили.

Вера је интервјуисала и тада деведесетогодишњу Вану Теокаревић, која јој је причала о томе како је „од Арнаутке чула да код Лебана има врућа вода која лечи све“.

Поред ливаде било је једно парче земљишта на коме се ту и тамо видела вода како извире. Био је и један бунарчић, који су сељаци звали – Римски басен, па се тако и данас зове, у коме је била вода са жутом скрамом на површини; тај смо бунарчић очистили и направили као басенче… Ту се сестра купала и за десет дана нога је почела да се пружа... – цитат из чланка Вере Пешић.

Враћам се до низа извора који се неуморно, даноноћно дају, и са којих многи воду воле да покупе у балонима и флашама, „како би се лечили и кад из Бање оду кући“, углавном од костобоље, гинеколошких проблема, високог притиска, гастритиса, проблема с видом и пробавом... Дижем поглед ка Тодоровој пећини. Немогуће је ући од шибља, нити се мало приближити том месту где је живео спавајући на сламнатом кревету.

Кажу, био је Тодор „чудан али и добар човек“, виши од два метра.

Био је особењак, а у Бању је наводно дошао, представљајући се као херцеговачки војвода, после Невесињске пушке 1878. године.

Према неким сведочењима мештана, вероватно се замерио неком виђенијем великашу тога времена. Када су послали по њега како би га натерали да плати за недела, извидница се вратила налогодавцу и пренела поруку да „он живи на таквом месту, где му је горе од најгорег затвора, и да му већа казна не треба“. Тако је Тодор живот сачувао, а заправо, живео је у хармонији са природом, пио лековиту воду, понекад и крв корњача, и јео лековите травке којих је овде у изобиљу. Умро је 1965. године у 118. години.

Учио је, свакога ко је хтео, лаком хватању змија што му је била врста хобија. Денић каже да је умео да их нахвата толико да је у пећини живео окружен овим животињама.

„Имао је специфичан писак који их је вероватно призивао. Змије су глуве, не чују, али он их је тим неким вибрацијама свог пискутања доводио у неко посебно стање, и лако их без трунке страха и проблема хватао. Многе је научио тој вештини“, прича стручни сарадник Туристичке организације Медвеђа Драган Денић, и додаје да су Тодорову сахрану, пошто није имао никога од породице, на локалном гробљу код Цркве Светог Илије организовали мештани међу којима је имао доста пријатеља.

До улаза у пећину се ипак не може пешке, бар док се прилаз не уреди, када ће вероватно постати приступачнија гостима Бање. Настављам ка месту где је окончан Верин живот. Са њених само 25.

Тај зид који је у зла времена служио да се поређају људи пред стрељање, на два минута хода је од Верине куће. Некада се она питала ко (не)ће пред њега, а једног мајског дана истерана је из своје куће заједно с мајком, и стрељана управо на том месту. Камени сведок многих смрти исти је и после више од осам деценија. Ту су и напуштена кафана и аутобуска станица. И некадашње општинске просторије.

Воле становници Бање да причају о својој Вери. Па тако и Денић, који објашњава какву је грешку направио официр краљеве војске Илија Бувски, маја 1944, када ју је лично стрељао, „јер очигледно није био свестан тога колико Вера вреди“.

„Могуће је и да га је нечим уцењивала, ми не знамо шта га је навело да убије Веру по кратком поступку, једну способну, изузетну жену, која је у тако младим годинама могла бити употребљива још дуго, на много начина, имајући у виду све њене везе и вештине. Можда га је једноставно разбеснело њено одбијање као мушкарца, све је могуће“, каже за Интернет портал РТС-а Денић.

Сијаринска или Лесковачка Бања – мало место, а велика ризница прича о људима који су писали његову необичну историју.

Овде је много тога јединствено и уникатно, па тако и урмашице у посластичарници на главном скверу. Можда је јединствена и џамија коју је саградио Милан Обреновић у оближњој Равној Бањи, гејзир са 18 јединствених лековитих извора, свици када се све смири у летње вече...