Јапански феномен култа душе, опела за отупеле игле, визит-карте и машине

Јапан је научно и технолошки високо развијена земља, која, међутим, крије многа изненађења за оне који су уверени да наука и технологија чине сувишним стари религиозни поглед на свет и незаустављиво га потискују.

У тој далекоисточној земљи, наиме, не само што опстаје, већ и последњих година на популарности добија обичај држања опела за истрошене и непотребне ствари које њихови власници морају или желе да одбаце, као што су игле и други алати, папир, лутке, наочаре или новчаници.

У културном тлу те острвске државе и даље је чврсто укорењен слој древног анимистичког веровања да духови обитавају у природним објектима и феноменима, али и вештачким творевинама. Домаћа вера шинто снажно изражава анимистичко уверење да дух или душа обитава не само у људима и животињама, већ и у рекама и водопадима, стенама и дрвећу, па и вештачки направљеним предметима попут лутака, мачева, папира и другог.

То схватање делимично је прихваћено и у источноазијском махајана будизму, где се под утицајем старих кинеских и јапанских веровања у духове биљака и ствари говори, рецимо, о просветљењу траве, дрвећа и земље.

Стриктно говорећи, за спасење од патњи које проповеда будизам потребни су интелигенција и свест, односно, разумевање да је живот испуњен патњом, те да је њено превладавање могуће. Другим речима, предуслов за будистичко спасење од патње, па и патњу саму је умност коју поседују самосвесна бића, или биолошки гледано, бића са нервним системом, што биљке и ствари нису.

Међутим, у Јапану, где су шинто и будизам испреплетани, па може се рећи и стопљени, и материја која се у науци назива неорганском и предмети који се у јудео-хришћанском културном контексту сматрају неживим и несвесним традиционално се доживљавају као жива бића.

Стари поглед на свет

У Јапану се од давнина даје опело душама лутки које се одбацују (спаљују или пуштају да плутају низ реку или у море) јер су испуниле своју намену или дотрајале. За лутке се, по кинеском узору, веровало да делују као двојнице, односно заштитнице људи, нарочито деце, које на себе преузимају њихову несрећу и злу коб и тако их бране од болести и незгода.

Опела су вековима држана и за отупеле, искривљене или зарђале игле за шивење, те ножеве и друге предмете са оштрицама, што у данашњим условима обухвата и маказе. С религиозном поштом су одлагана и непотребна огледала, ражаловани ковачки алати и истрошени папир.

Данас се може чути и за опело дотрајалим новчаницима и модним производима од коже, јер последњих година фирме и занатлијски еснафи траже од религијских институција да у складу са старим анимистичким погледом на свет, а у корист промоције њихових производа и професије, врше опела и за душе разних предмета.

Тако су, на пример, иницијатори обреда и прикупљачи игала чије ће духове шинто, односно, будистички свештеници уз изразе захвалности брижно спровести на онај свет пре него што буду истопљене често произвођачи и продавци конфекције.

Упркос томе, у Земљи излазећег сунца данас је мало оних који ће анимистички поглед на живот и свет вербално прецизно формулисати и самосвесно изјавити да су у њему лутке, књиге или компјутери живи, односно, да поседују душу или ум.

Радије, обични Јапанци тај поглед на живот, који данас у доба науке опстаје као нека врста интуитивног, магловитог и понекад недоследног и противречног осећаја, изражавају тако што говоре о захвалности луткама за то што су бдиле над њиховим растом и развојем, о поштовању за труд који су алати уложили радећи за њих или уважавању подршке коју су канцеларијске машине и рачунари пружили за њихов успех у послу.

Он се надовезује на једнако аморфан осећај кривице да грубо и неодговорно поступање с тим предметима и машинама представља траћење и штету, те чак може призвати неку врсту несреће. Преци савремених Јапанаца, наравно, у вези тога имали су јаснију представу: за њих ствари су биле буквално продуховљене, односно, прожете душом и божанске, па је олако и бахато поступање с њима могло да призове бес духа или божанства које обитава у њему и тако проузрокује болест, сиромаштво и друге незгоде.

Поменути осећај захвалности и поште нарочито је јак када је присутан елемент жртве. Тако, на пример, произвођачи предмета од животињске коже као што су ципеле, торбе, новчаници, футроле за наочаре и паметне телефоне или планери с кожним корицама, потрепштина попут јакни и јастука који садрже гушчје и пачје перје, па и накита у којем су искоришћени бисери које дају шкољке, сами одају религиозну пошту или траже од шинто светилишта и будистичких храмова да у њихово име одрже ритуале којима се одаје почаст не само ислуженим и дотрајалим артиклима којима следи одлагање на отпад, већ, још важније, у којима се моли за покој душа животиња чији су животи одузети како би они могли да остваре просперитет.

Отуд, у Јапану се одржавају и обреди посвећени душама свиња, говеда и живине, у којима се оне настоје умирити и утешити изразима захвалности за њихову жртву и жељама да се поново роде или постану Буде.

Нове технологије, нови обичаји

Нове обичаје засноване на старој матрици веровања генеришу и савремене технологије.

У острвској царевини не само пословни људи и професори, већ уопште сви запослени, фриленсери, па и студенти постдипломских студија, обавезно праве визит картице и исте размењују не само када настоје да успоставе пословни контакт, већ у свим ситуацијама када желе или треба да се представе, укључујући ту и пријеме, вечере и случајне сусрете.

Истраживање спроведено пре неколико година на узорку од 297 приватника, запослених у предузећима и државним органима старости од 20 до 60 година, показало је да ти јапански испитаници просечно поседују 1.383 визит картице других особа.

Међутим, посетнице је данас могуће дигитализовати, односно, скенирати и похранити у базу података из које се лако могу позвати имена и телефонски бројеви, па и мапа која показује адресу убележену на картици примљеној од муштерија, клијената, колега и пријатеља. То значи да су фасцикле са стотинама визит картица сувишне и да се сав тај папир може бацити како не би заузимао место.

Но, многи Јапанци оклевају да то учине из осећаја кривице и поштовања према имену и личности особа од којих су добили визит картице. Свештеник шинто храма Канда Мјођин у Токију Масанори Кишикава, објашњавајући зашто Јапанци не могу лако да баце туђе посетнице и када им нису више потребне, новинарима је изјавио да у њиховим срцима и даље живи (анимистичка) вера у хиљаде божанстава, те да немали број њих осећа да су у визит картице унете душа или свест људи којима припадају, јер на њима стоје име и лични подаци тих особа.

Поврх тога, посетнице су емотивно важне због тога што су сведочанство сусрета са другим особама и што, уређене у фасцикле, приповедају и о сопственој каријери и животном путу.

Зато, када је једна од ИТ компанија која нуди услуге дигитализације замолила поменути токијски храм да успостављањем опела за посетнице које ће бити бачене и спаљене у пећима градских постројења за уклањање смећа олакша савест њеним муштеријама, родио се нови, до тада не постојећи ритуал.

Сличан томе је и феномен опела за дотрајале роботе, јер су и они технолошка новина. Јапанска компанија „Сони“ у периоду од 1999. до 2006. производила је симпатичне псе роботе по имену АИБО, што буквално значи „партнер“. Те машине кућне љубимце у пет различитих варијанти укупно је купило више од 150.000 грађана. Када је кибернетски четвороножац први пут пуштен у продају, по цени од 250.000 јена (тада око 2.000 америчких долара), што није мала сума ни за релативно имућне Јапанце, за само 20 минута плануло је 3.000 примерака.

Упркос тим успесима и чињеници да је у домаћим медијима проглашен за први истински оригиналан производ „Сонија“ још од вокмена, који је на тржиште избачен крајем седамдесетих година, роботски шврћа, који је наклоност власника стицао махањем репом, симпатичним лајањем и показивањем промена у расположењу, је због тешке финансијске ситуације у компанији убрзо избачен из понуде.

Осам година након затварања производне линије, у 2014, је обустављен и сервис, што је присилило становништво да се брже и у већем броју ослобађа „Сонијевог“ футуристичког четвороношца. Квар самог тела робота или престанак функционисања батерија које су га напајале у очима његових власника представљали су „смрт“, па су они почели да траже начин да своје „преминуле“ мезимце пошаљу на онај свет уз сво поштовање које им припада.

Опело и за машине

Задатка да им у томе помогне прихватио се будистички храм Кофукуђи у граду Изуми, у префектури Ћиба, који је путем огласа и реклама почео да прикупља вечно уснуле „Сонијеве“ кибернетске љубимце да би им држао опела која се састоје од рецитовања одломака из "Лотус сутре", списа који, верују припадници секте Њићирен, представља суштину будизма и најбољи пут ка спасењу.

Реч је о поступку који се примењује и за људе и животиње приликом сахране, а иза којег стоји вера да живи, нарочито монаси и свештеници, могу да пренесу сопствену добру карму коју су стекли практиковањем будизма на мртве и тако им омогуће реинкарнацију у вишим сферама егзистенције (конкретно, поновно рођење у форми човека или божанства) или просветљење само, које онда омогућава коначно ослобођење од патњом испуњеног круга рађања и смрти.

Свештеници храма Кофукуђи, успели су да на онај свет отправе „душе“ више од стотину кибернетских љубимаца, а куриозитет је да су за једно од опела за „преминуле“ машине приредили и рекламни перформанс у којем су три специјално програмирана робота пса АИБО, обучена у костим налик монашкој мантији, упутила својим ислуженим колегама жељу за миран починак.

Та екстраваганција упитног укуса је вероватно имала за циљ да привуче пажњу медија и подстакне друге власнике металних четворножаца који више не желе да их држе код куће да их пошаљу поштом у храм скупа са новчаном накнадом за трошкове церемоније, расклапања ради прикупљања делова који се могу искористити за поправку, односно, транспорта преосталог костура на отпад.

Алати, лутке и машине, дакле, у Јапану се и данас неретко третирају као бића с душом, те се окончање њихове употребе или квар некад свесно, али често полусвесно или несвесно (и уз разне рационализације), изједначавају с крајем живота у људи и животиња.

То онда захтева одржавање посебног обреда, опела, чији је смисао указивање поште и захвалности тим објектима.

Тај обичај је традиционално био мотивисан и јасним страхом од натприродне казне за грубо поступање с њима, али га у савременом друштву првенствено обликују емотивна везаност за ствари и магловит осећај кривице за њихово одбацивање, а подржавају и даље стимулишу рекламни и комерцијални интерес предузећа, еснафа и религијских институција.