Филтери за улепшавање – тамна страна жеље за лепотом

Најнормалнија ствар на свету је то да наш изглед није савршен: бубуљице, проширене поре, нечиста кожа... Упркос томе, на друштвеним мрежама се те неправилности све чешће ретуширају. Понекад нам се чини да су у том дигиталном свету само људи са увек савршеном фризуром, савршеном кожом и снежно-белим зубима.

Вештачка интелигенција за вештачку лепоту

Програми са такозваним филтерима за улепшавање (beauty-filter) доживљава прави процват, а они су протеклих година све више усавршавани. Данас је могуће све: од мањих корекција – глатка кожа, замаскиране бубуљице или гушће обрве – па све до потпуне промене лица.

Апликација Face Tune израелске фирме "Lightricks" до сада је скинута већ више од 200 милиона пута, а апликације YouCam Makeup из Тајвана и BeautyPlus из Сингапура више од по сто милиона пута. До пре неколико година могле су се побољшавати само фотографије, а данас се лица људи могу мењати и на видео-снимцима, и то толико добро да промене уопште не могу да се открију.

Од марта ове године велику пажњу привлаче два нова филтера на Тик-току. Уз помоћ вештачке интелигенције, филтер Teenage-Look чини људе млађима, а филтер Bold Glamour претвара лице у идеалну слику, с пуним уснама, сјајним очима, мањим носом и беспрекорном кожом. Те промене су у ранијим верзијама још могле да се препознају, али код нових филтера то више није могуће.

Сви ти филтери стварају увек исти идеал лепоте: црна кожа се углавном благо избељује, бела кожа добија ружичаст тен, маркантни носеви се смањују. „Ту естетску привлачност би свакако требало сматрати проблематичном, јер су у филтерима сажети многи стереотипи“, каже Катја Гункел, доценткиња за уметничку педагогију на Гетеовом универзитету у Франкфурту. Она дакле истиче да технике јесу нове, али да су клишеи који се тиме опслужују – застарели. „Постоје бројни веома проблематични филтери, који су свакоме доступни и, наравно, веома је велики конформистички притисак који иде уз све то.“

Депресија и погрешна слика о себи

То има знатне последице за психу корисника. Како је показала једна студија, две трећине младих људи осећа притисак због идеала лепоте који владају на друштвеним мрежама. Једно испитивање у Британији показало је да трећина свих девојчица и девојака између 11 и 21 године не би никада објавила своју фотографију која није обрађена.

„То је игра с ватром“, каже немачка јутјуберка Силви Карлсен, која се у својим видеима бори против употребе филтера за улепшавање. „Чим јавно наступимо с филтерима, добијемо позитивне реакције у облику срца и лајкова. Осећамо да смо прихваћени, лучимо допамин.“

Али, шта се догађа ако после тога одемо међу људе без филтера, с несавршеном кожом или са подочњацима? „Нас друштвене мреже тренирају да према споља представљамо своје савршено ја. То нас уништава“, каже Карлсон.

Болест која због тога настаје има чак и име: „селфи дисморфија“. Што су учесталији селфији с филтерима, то је више угрожена самосвест код многих људи. Осећај недораслости захтевима тих идеала лепоте може чак да буде и узрок депресије, пише у једном чланку у стручном часопису JAMA Flacial Plastic Surgery.

Да ли држава то може да регулише?

Многе државе покушавају да се боре против тог феномена. У Норвешкој и Израелу већ постоји обавеза да фотографије које се користе као рекламе на друштвеним мрежама, а у којима су коришћени филтери, буду обележене. Нацрт закона у Француској садржи сличне одредбе за фотографије и видео-снимке. Њиме се за кршење тих правила за инфлуенсере прописују новчане казне до 300.000 евра или шест месеци затвора. И у Великој Британији се већ дискутује о таквим прописима.

У Немачкој до сада таквог закона нема. Прошле године је јутјуберка Силви Карлсон покренула потписивање петиције за његово доношење. И Конференција покрајинских министарки за равноправност и права жена прошле године је захтевала увођење обавезе означавања обрађених фотографија у рекламним порукама и на друштвеним мрежама. Ипак, такав закон на савезном нивоу за сада није у припреми.

Катја Гункел јесте за регулисање, али указује да је ту реч само о комерцијалном подручју. „То се не може применити на приватне селфије, јер како би то функционисало? Ко би то још могао да контролише? Ја бих то тада назвала цензуром.“ Она сматра да би пре свега о тој теми правовремено требало разговарати с децом и младима, и тако јачати њихову медијску компетенцију.

„Ми живимо у капитализму и зато изузетно добро функционише када се људима намеће осећај да стално морају да оптимизују сами себе и то тако што ће конзумирати одређене производе или услуге као што су медицински захвати“, каже Гункел. „Читава та машинерија живи од осећања недостатка – и то неће престати. Према томе, постоји само један задатак: да корисници стекну одређену отпорност и сувереност у опхођењу с тим фотографијама и снимцима.“