Предрасуде, незнање или навике – колико је у Србији развијен камп-туризам

Жељни смо природе, слободе, мира, домаће хране, међутим, одморе углавном проводимо у хотелима или приватним смештајима које резервишемо месецима унапред. А под шатором можемо преноћити где год пожелимо. Имамо 42 уређена кампа - од Бездана до Ђердапа, у Кремнима, на Фрушкој гори, Златару, Голији, у Врању. Изгледа, да у њима, радије уживају странци.

„Они код нас наравно да уживају, јер тога нема код њих. Компаративна предност Србије јесу кампови у тим малим сеоским домаћинствима који у Европи практично и не постоје. Где ви можете у локалној башти да уберете органску паприку или парадајз, и да у њој уживате и да у исто време пијете воду са чесме или из бунара. Наравно уживају и у природним лепотама, културно-историјским садржајима“, рекао је Владимир Ђумић, председник Кампинг асоцијације Србије

„То су планинари, то су бивши извиђачи, као што сам и ја био некада и то је моје прво искуство под шатором. То су љубитељи природе, то су бивши бакери који исто воле да се крећу, то су људи који воле слободу, воле путовања пре свега, и воле природу“, каже Игор Шушак, председник Кампинг клуба Србија.

Они који се одлуче да направе камп морају испунити одређене услове, урадити категоризацију. Потребна им је, истичу и већа подршка државе.

„И најмање пољопривредно газдинство које је већ регистровано може да буде камп, као кампинг одмориште. Да је потребно регистровати се као пољопривредно газдинство, то се углавном обавља у трезорима, веровали или не, у локалним самоуправама. И да као пољопривредно газдинство изаберете да се бавите сеоским туризмом. А да своју ливаду иза куће користите као мини камп и пожелети добродошлицу свим светским камперима“, каже Ђумић.

Пре две године, Филип Матовић је на својој дедовини, у нововарошком селу Ојковица направио камп. До сада га је, каже, посетило око 5.000 гостију.

„Ушће Тисовице у реку Увац, представља најшири ток од Сјенице до Радовине, где гости могу уживати, како у изласку, тако и у заласку Сунца. Са друге стране свима је познато да је Кокин брод идеално место за госте који путују на Црногорско приморје“, рекао је Матовић.

То што смо транзитна земља, кажу, и јесте наш највећи потенцијал за развој камп туризма.

„Нажалост странци се задржавају у просеку два, три дана, ако и толико. И најчешће нас користе као транзитни правац према Грчкој или према Турској. То је оно што ми покушавамо на све начине да променимо, да се тај број ноћења или дана повећа и да се изгради што већи број смештајних капацитета кампинга и кампинг стопова, одморишта, нарочито у близини већи градова, пре свега Новог Сада, Београда и Ниша“, објашњава Шушак.

Кампери су најчешће пензионери или млади парови, а међу њима је и све више ИТ стручњака који свој посао могу радити било где.

У земљама Европске уније чак 30 одсто туриста одлучује се за камп туризам. Најбројни су Холанђани и Немци. А захваљујући винском туризму, у Француској скоро свако село има свој камп.

Све је популарнији и такозвани глампинг - спој луксузног смештаја и природе, што је код нас још увек, кажу, неисплативо.

„Мислим да људи морају да схвате да камповање није за масовни туризам, поготово у Србији. Ми немамо море, и онда ми не може да имамо кампове где људи остају по месец дана. Ми смо дестинација где је камповање микро туризам, где ћете стално имати по неколико шатора и кампера у кампу“, изјавио је Борисав Марковић, власник фирме за изнајмљивање кампера.

Оснивачем модерног камповања сматра се Томас Хајрам Холдинг, који је написао први Приручник за кампере, још 1908. године након што је пропутовао Америку караваном.