Да ли филмови, музика и серије подстичу насиље или је то поједностављивање проблема

„Млади одувек имају потребу за узорима и да се идентификују са неким, попут познатих глумаца, спортиста, певача… У данашње време ти идоли су на друштвеним мрежама и чини се да су то људи који често немају неке богате каријере, али имају нешто што је у вредносном систему младих значајно. Да ли је то новац, моћ, лаком стицању могућности за лагодан живот“, каже психијатрица Ирена Ђорђевић.

То умногоме одређује сама структура породице, вредносни систем родитеља али и утицај друштва, односно шта се у медијима промовише као вредност.

Редитељ Недељко Ковачић наводи да је скретање одговорности на пуко конзумирање филмских и телевизијских садраја поједностављивање проблема, а реч је о веома сложеним друштвеним феноменима.

„Одувек се поп култура оптуживала да квари морал младих. Некада су то били стрипови и рокенрол, пре тога џез, а пре тога у 19. веку романтични романи. Читава историја уметности је пуна примера ужасног насиља од античких трагедија до Шекспирових комада“, истиче Ковачић.

Са друге стране, генерације одрасле у социјализму конзумирала је ужасно насилне садржаје преко видео-материјала и касније преко компјутерских игара.

„Увек постоји одређен систем вредности кроз који се ти садржају конзумирају и онда се сходно томе тумаче поруке тих садржаја. У 99 одсто случајева прича се своди на то да неки херој, понекад и антихерој, побеђује негативце“, каже редитељ.

Суштина, према речима Ирене Ђорђевић, јесте изградња критичког мишљења код деце, а то највише могу родитељи.

„Родитељи би требало и сами да погледају и упуте се у садржај који њихова деца конзумирају и онда када коментаришу да то не буде априори одбацивање свега што је модерно, већ да избалансирано похвале или критикује и на тај начин помогну деци да разумеју и изграде критичко мишљење“, наводи Ђорђевићева.