Давид Албахари: Недеља с правом побегла од нас

Лепа је некад била недеља. Ујутру се дуже спавало, касније се доручковало и свако је смео да одуговлачи колико год жели.

Недељом се ишло на фудбалске утакмице, затим у шетње поред реке, а онда, пред крај дана, наручивале су се палачинке са чоколадом и орасима.

Вече се шуњало преко неба, али нико на то није обраћао пажњу јер смо знали да је недеља дан другачији од свих дана и да се, у ствари, никада не завршава.

Али онда се нешто десило и недеља је нестала.

Ма шта ми радили, ма колико покушавали, не успевамо да је нађемо. Сакрила се негде, увређена и застрашена од могућности да је неко натера да промени име.

Наиме, ако назив недеља потиче од речи „не делати“, а сви се тог дана понашају као да је било који други дан и не престају са својим делатностима, онда недеља није недеља и с правом је побегла.

Отишла је негде где се још поштује једноставни наук: Шест дана ради, а седмог се одмарај, читај књиге, пиши песме, отиђи у природу, буди нешто друго, нешто различито од онога што си осталих шест дана.

Буди другачији тог дана да би осталих дана био увек исти. Успори ритам. Нађи неку спору песму и слушај је целог дана. Уживај у спорости. Кажи: 'Спор сам, признајем, али када бих био бржи, не бих знао да постојим'.

Да, крајње је време да вратимо недељу.

Ако то ускоро не учинимо, никада је више нећемо видети. А живот без недеље, односно, живот без дана одмора није више живот, већ суморни рингишпил који се зауставља само једном – онда када је касно за све.