Казахстанске снајке за српске момке

Милана је једна од четири младе из Казахстана које су се удале за мионичке младожење. Она је са петогодишњим дечаком дошла у шесточлану породицу Владимира Грбића у село Маљевић.

Владимир је по занимању месар. Године су пролазиле, а у мионичком крају није било девојке за њега. Пре три месеца са Миланом је ступио у брак.

„Све услове имају. Нисам досад нашао никог. Могу да кажем све најлепше“, каже Владимир.

Са супругом је дошло и дете.

„Да, дошао је дечак. Има пет година. Ја сам прихватио дете. Што кажу, дете је прихватило мене. Све је одлично“, наводи Владимир.

„Врло добри људи, пријатни људи. Вижљиви (вредни) много“, каже Милана.

За три месеца мали Владислав лако је научио српски. Ових дана кренуће у обданиште. Драг је и омиљен дечак у породици Грбића и целом Маљевићу, где безбрижно проводи детињство.

„Имам Матија. Играм се с другаром, има девушке моје. Мајка, тата, има бабушка и дедушка“, додаје Владислав.

Последња нада за породицу

Мионичке младе, пројекат је који треба да промени демографску слику општине. Мионица је помогла њихов долазак.

„Када су у питању мионичка села, у сваком селу постоји 10 до 15 момака који очекују да им се на неки начин помогне, да дођу до могућности да они заснују своје породице“, објашњава Бобан Јанковић, председник Општине Мионица.

На доласку девојака из Казахстана посебно је ангажована Рускиња Татјана Радовановић, која је пре 30 година постала мионичка снаха.

„Људи зову, људи су јако заинтересовани, али нама је циљ да помогнемо прво нашим момцима којима је то последња нада да створе ту породицу“, истиче психолошкиња Татјана Радовановић.

Поред Маљевића, девојке из Казахстана дошле су и у Радобић и Санковић, питома мионичка места, у којима свега има осим невеста за сеоске момке.