Мозак постаје интерфејс – стиже генерација „неуротехнолошких урођеника“

Иако може звучати као научна фантастика, слушалице које очитавају мождану активност већ су у продаји. Компанија за носиву технологију "Neurable" тврди да њене слушалице, опремљене сензорима за електроенцефалографију (ЕЕГ), могу да прате ниво умора и помогну у спречавању сагоревања.

Током ноћи, слушалице Smartbuds компаније "NextSense" региструју електричне сигнале мозга како би пратиле сан. Током дана, исти ЕЕГ сензори помажу у планирању захтевних задатака у сатима када је концентрација најбоља.

Интересовање за ову технологију није ограничено само на специјализоване компаније. „Епл“ је 2023. године поднео патентну пријаву за слушалице са електродама које би мериле мождану активност. С обзиром на то да су стотине милиона бежичних слушалица већ у употреби, улазак „Епла“ у област ЕЕГ технологије могао би да отвори пут ка њеном заиста широком и масовном прихватању.

Иако ова технологија може звучати футуристички, она тако свакако не изгледа. Нема светлећих кацига, видљиве апаратуре, нити свечаног проглашења да је сам мозак сада постао интерфејс. Уместо тога, промена се одвија толико тихо и постепено да бисмо је лако могли у потпуности превидети, пише Хосе М. Муњоз, оснивачки директор Међународне опсерваторије за управљање неуротехнологијом, за портал Конверзејшн.

У блиској будућности, десетогодишње дете које добије слушалице способне да региструју мождану активност неће их доживљавати као неуротехнологију – за њега ће то једноставно бити слушалице које носи док спава, учи или покушава да се концентрише.

Једног дана, то дете би могло да постане запослени на радном месту на којем праћење мождане активности неће бити ништа необично.

Ера мозга као интерфејса

Неуротехнологија напушта лабораторије и болнице у којима је настала и улази у наше канцеларије, улице и спаваће собе. Тај прелаз представља ново технолошко стање – оно у којем мозак постаје уобичајена тачка додира између нашег биолошког бића и дигиталних система који нас окружују.

У свом истраживању Хосе М. Муњоз ово назива „ером мозга као интерфејса“. То није некаква спекулативна прогноза, већ стварност која се обликује у свету управо док читате овај текст, сматра Муњоз, који је и саветник специјализован за етичке, правне и друштвене импликације неуротехнологије.

Два развоја догађаја објашњавају зашто та промена долази управо сада. Први је вештачка интелигенција, која научницима и програмерима омогућава да из неинвазивних снимака издвоје корисне обрасце менталне активности.

То обухвата и сигнале које региструју јефтини носиви сензори – задатак за који је некада била неопходна специјализована клиничка опрема.

Други је опклада великих технолошких компанија на неуронске интерфејсе. „Мета“ је, на пример, 2025. године представила наруквицу која очитава неуроелектричне сигнале мишићне активности како би се помоћу ње управљало новим наочарима компаније, а технологију је поткрепила истраживањем објављеним у часопису Nature.

Неуронски сензори се, дакле, уграђују у потрошачке уређаје које милиони људи већ користе. Међутим, неуротехнолошки заокрет и стање у којем мозак постаје интерфејс заједно отварају хитно питање: шта се дешава са умом који одраста окружен свим тим технологијама?

После „дигиталних урођеника“ стижу неуротехнолошки

Многи данашњи млади људи биће први који ће одрастати у свету у којем је неуротехнологија једноставно део свакодневног живота. Можемо их назвати „неуротехнолошким урођеницима“.

Израз се ослања на појам „дигиталних урођеника“, али означава много оштрији прекид него што би та паралела могла да сугерише, наглашава Муњоз.

До сада су дигиталне технологије обликовале наш ум споља. Екрани, платформе и интернет променили су оно чему посвећујемо пажњу, начин на који памтимо и како успостављамо односе једни са другима, али су се увек налазили између нас и света, посредујући у нашем доживљају стварности.

Неуротехнологија делује са унутрашње стране те границе. Она мери, декодира и модулира саму мождану активност. То није разлика у степену, већ у самој природи технологије.

Хипотеза о неуротехнолошким урођеницима – коју је Муњоз предложио и развио у недавно објављеном научном раду – није прогноза нити тврдња да нам долази некаква јединствена, једнообразна генерација. Реч је о аналитичком средству које треба да помогне да се поставе права истраживачка питања.

Девет питања на која још немамо одговоре

Истраживачки програм који предлаже Хосе М. Муњоз заснива се на исте три димензије као и неуротехнолошки заокрет, а свака од њих отвара по три питања којима су истраживачи тек почели да се баве.

Прва димензија је технонаучна. Како поуздано изместити интерфејсе из лабораторија и болница и увести их у свакодневни живот? Шта се дешава како се вештачка интелигенција и неуротехнологија све више повезују? И шта се дешава са неуроподацима када они постану само још један ток информација који пролази кроз биометријске и дигиталне системе које већ користимо?

Друга, изузетно значајна димензија је когнитивна. Шта дуготрајна интеракција са овим уређајима чини осећају сопственог „ја“ и личног идентитета који се још развија? Како се мењају саморегулација и контрола импулса када оно што се прати – или чак надзире – више није наше понашање, већ стање вашег мозга?

И, мање очигледно, али можда најупечатљивије: како се развија унутрашњи говор – који обично настаје интернализацијом говорне комуникације са другима – код деце која одрастају уз технологије за декодирање говора и алате за комуникацију без изговарања речи?

Трећа димензија је социокултурна. Које норме и институције треба да регулишу све ово? Ко ће добити приступ технологији, а ко ће остати са друге стране „неуротехнолошког јаза“? И како ће колективне представе и наративни оквири приказивати мозак када његово третирање као интерфејса постане нешто уобичајено?

Ко ће контролисати технологију – и чији ће мозак пратити

Ове три истраживачке димензије нису изоловане, истиче Муњоз – оне се укрштају и међусобно утичу једна на другу. Техничке могућности чине когнитивне последице стварним и институцијама дају технологију коју могу да усвоје.

Оно што сазнамо о развоју људског ума мења оно што инжењери праве и оно чега се регулатори плаше. Друштвена расправа и регулаторни притисак одлучују који ће уређаји бити направљени и чији ће мозгови бити изложени њиховом деловању.

Међутим, прописи и системи управљања не могу да чекају да сви докази стигну, јер се инфраструктура која ће те доказе производити већ успоставља.

На појединим радним местима, попут оних у рударској индустрији, запослени већ носе ЕЕГ уређаје који прате ниво њиховог умора.

Како је то бити „неуротехнолошки урођеник“

Свако ко се не сећа времена пре интернета може се назвати дигиталним урођеником. Ускоро ће се исто говорити и за људе који одрастају користећи неуротехнологију.

Важно је именовати ову нову популацију пре него што она настане – јер једино тако постаје видљива истраживачима и регулаторима, а на кључна питања о новој технологији можемо добити одговоре само ако их поставимо довољно рано, закључује Муњоз.